U ULOGAMA KOJE DOBIJAM NIJE BILO PROSTORA ZA KRHKOST: Marta Bjelica O "Državnom službeniku", jakim ženskim likovima, radu sa studentima...

Ostavlja nas sa knedlom u grlu i dok u kadru drži ubojiti pištolj i kada na sceni lebdi oslonjena na trake nežne svile. Mlada glumica, kao vešt akrobata na žici života, prepliće ulogu docenta na Fakultetu dramskih umetnosti sa radom pred kamerom i u pozorištu. Inspiraciju nalazi u scenskom pokretu i cirkusu, a oduvek je imala raznovrsna interesovanja. U gumačke vode uplovila je još u rodnom Kruševcu, a nastavila je njima da "brodi" u Budvi gde se doselila sa porodicom kada joj je bilo osam godina.

- U Budvi nema mnogo opcija, pa je na početku gluma bila nešto lepo, trenuci zaborava na to gde sam. U mojoj glavi je brisala činjenicu da smo se preselili. Bio je to sigurni krug, u kome mogu da budem dovoljno slobodna, u kome nije bitno odakle sam došla, i način da hiperaktivnost usmerim. Mama je definitivno bila najveća podrška. Insistirala je na tome da imam puno aktivnosti, i jezike, i ritmičku gimnastiku, i ples. U Budvi postoje manifestacije nekoliko puta godišnje, i sve što je imalo javni nastup, pa čak i recitatorska sekcija, sve je bilo deo mog života - priča za "TV novosti" Marta Bjelica, koja je upečatljivim glumačkim izrazom skrenula je pažnju na sebe već u filmskom prvencu "Otadžbina". Usledile su serije "Čizmaši", "Sumnjiva lica", "Žmurke", kao i filmovi "Izgrednici", "Mamonga" i "Živ čovek". Posle druge sezone "Močvare" ponovo je gledamo kao tajnog agenta Krleta u "Državnom službaniku" na Superstar TV i Pinku.

U trećoj sezoni "Službenika" agenti se borbe sa virusom korona. Šta je vašoj ratobornoj operativki BIA bio izazov?

- Na samom početku Krletova mama je u bolnici, i vidimo njenu emotivnost i da ne drži više toliko sopstvene konce da ostane operativna, racionalna i da ne pravi probleme.

Bilo mi je drago kada se u scenariju pojavio zaplet po kome Krle krade respiratore od Slavka (Nenad Jezdić). Bilo mi je značajno to što lik koji tumačim ima tu pobunu, i što su scenaristi odlučili da pobunu nosi žena. Ovo suštinski jeste muški posao, i tako se tretira kroz sve sezone, pa mi je kao glumici prijalo da se jedan zaplet obrće oko ženskog lika. Krle je, inače, samo neko ko trpi posledice i izvršava naređenja.

Kakvu pometnju će uneti junakinja koju igra Ana Lečić, a sa kojom ćete imati još scena?

- Ona radi kao Slavkova prostitutka i uskoro će joj biti poveren zadatak da mene zavede.

Imamo zaljubljivanje, razne izdaje i vidimo Krleta kako zbog privatnog ne uspeva da dobro proceni situaciju. Iz toga izlazi promenjena, prvi put je vidimo da u sebe sumnja i da preispituje ono u šta je bila apsolutno sigurna - da je dobar operativac.

Ljudi će biti u prilici da gledaju "Državnog službenika" od Indije do Južne Amerike. Kako vama zvuči ovaj podatak?

- Čudno je, jer ta informacija nije nešto što promeni život. Nema nikakve objektivne posledice toga, ali zabavno je. Volela bih da jednom popričam sa gledaocem sa drugog kontinenta o tome kako nas doživljava, koliko smo mu prijemčivi, koliko smo uverljivi, da li ličimo na ono što je već video u američkim serijama ili ima neki nov dojam koji potiče iz našeg mentaliteta. Kada smo čuli kako zvučimo na španskom, javilo se i detinje uzbuđenje. Ne znam da li nas u tim zemljama gleda desetoro ljudi ili nas gledaju hiljade, ali svakako godi, lepo je. Budeš ponosan.

Od početka vas gledamo u jakim ženskim likovima, koji imaju stav i oštrinu. Da li je to deo vašeg karaktera ili samo naša percepcija?

- U jednom trenutku života negovala sam direktnost i stav da si samim prisustvom pozvan da kažeš mišljenje. To sam vrednovala i kod drugih ljudi. Ali vremenom sam saznala da se to ne tretira uvek dobronamerno i da je način nekad mnogo važniji od sadržaja. Stalno dobijam direktne, borbene likove, i nekada mi je bilo i neprijatno, imala sam potrebu da odbranim svoju nežnost, krhkost, drugu stranu koju ulogama nisam mogla da pokažem.

Onda sam shvatila da to ne treba da me frustrira, i da me drugačiji izbor uloga ne bi učinio toliko srećnom. Kada si mlad, na početku, što je nešto zahtevnije, misliš da je značajnije. Više nemam potrebu da se branim od toga, ali verujem da mogu da stvorim pogrešan utisak, da mogu da izgledam opakija nego što jesam. Nisam ljubitelj ljudi koji su bezlični, koji nemaju stav, pa imam potrebu da pristupam direktno i analitično, a to nekad ostavlja utisak hladnoće.

Da li bi onda bio izazov da tu krhkost pokažete, bilo privatno, bilo kroz ulogu?

- Privatno ne želim da pokazujem. Ne privlači me da privatnost delim osim sa ljudima sa kojima odlučim da to učinim. Što se tiče posla, namestilo se da nije bilo prostora za krhkost. Priroda uloga koje su mi dolazile, i koje sam birala, bila je takva da se ta moja strana još nije jasno pokazala. Ali verujem da je to pitanje trenutka.

Posle osnovnih studija ostali ste na FDU gde ste nedavno postali docent na predmetu scenski pokret. Kako izgleda kada kao mladi predajete još mlađima?

- Na početku je bilo čudno jer sam bila predavač u trenutku kada sam i sama studirala. Od studenata koji sada dolaze već me deli desetak godina, i lakše je jer pristaju na to da sam profesor. Ali koliko god da postoji akademsko obraćanje, ja sam pre svega glumica, i dalje sam u istim problemima, dilemama, mukama, sumnjama kao i oni. Mogu da podelim svoje iskustvo i da ih ohrabrim, ali jedini ispravan put je onaj koji sami smatraju ispravnim. Nametanje bilo kakvog stava na samom početku može da im bude opterećujuće, a ni sutra ne treba da budu u situaciji u kojoj su nešto uradili zbog nekog drugog. Svakako radim u slavu individualnosti i pokušavam da ih ohrabrim da misle samostalno. Ukupno imamo šezdesetak studenata, koji imaju scenski pokret, sa kojima si nužno mnogo bliži nego da im predaješ u amfiteatru, i njihova raznolikost mi daje svežinu. Shvatila sam da je različitost važnija nego što sam mislila, važnija od nametanja discipline.

Kada kažete da moraju sami da izgrade put, kako objašnjavate svoj? Šta je karakteristično za vašu individualnost?

- Generalno nisam bila strpljiva. Rad na fakultetu mi je pomogao da savladam tu svoju plahost, ali sam svojeglava i volim da bude kako hoću ili nikako, mada mi se čini da se i to menja. Kada sa studentima razgovaram o dilemama o poslu i radu na fakultetu, mogu da ponudim nešto što možda uopšte nije primenljivo. Ali mislim da im znači kada sa njima podelim da smo u istom problemu, i da ćemo verovatno zauvek biti, jer je to priroda posla - sumnja, odsustvo sigurnosti i samopouzdanja.

O čemu sada maštate? Imate li viziju toga što bi vas ispunilo?

- Prošle godine radila sam master predstavu, dramatizaciju romana Aglaje Veteranji "Zašto se dete kuva u palenti". Primenila sam neke forme kojih sam se ranije bojala i počela da se bavim "cirkuskom svilom". To mi je iskustvo donelo kontakt sa publikom koja nije daleko u mraku nego tu, u amfiteatru, u krugu oko mene, što mi je mnogo značajnije.

Stalna mogućnost greške, koja može da bude fatalnija od pogrešenog teksta, jer su moguće ozbiljne povrede, daje adrenalin i opasnost, što mi je vratilo veću želju za pozorištem nego ikada. Čini mi se da sam na korak od toga da znam šta bih volela da radim. Nemam tačnu definiciju šta bi to bilo. Svakako ima veze sa cirkusom, nečim što je telesno, oslobađajuće.

Kada se zavese spuste u pozorištu, kamera ugasi, publika izađe iz cirkusa, gde krenete, gde nalazite kontratežu?

- Kod kuće, svakako. Ali mislim da inspiracija nije uvek tako neuhvatljiva kao što se ljudima čini. Ne uzmeš uvek knjigu sa police, pročitaš nešto, pa te zapahne talas inspiracije. Nekada inspiracija dođe nenadano, od drugih ljudi, i čini mi se da je sve što me je pokrenulo došlo nakon ljudskog kontakta koji mi je nešto otvorio. Onda od nas zavisi šta sa time radimo. Generalno, kontratežu uvek nalazim u ljudima, i oni mahom nemaju nikakve veze sa mojim poslom.