MISIJA TOKOM AMAZONA ZA MENE JE BILA POPUT STAZE ŽIVOTA: Hejzen Odel, zvezda "Primitivni opstanak", o avanturi sa prirodom

Na kanalu Nacionalna geografija od 5. maja, četvrtkom u 21.00, počinje sa prikazivanjem šesta sezona njegovog dokumentarnog serijala "Primitivni opstanak" koji nas ovog puta kroz 11 novih epizoda vodi u negostoljubivu Amazoniju, gde je potrebno veliko životno umeće da biste sačuvali živu glavu, a kamoli za put od skoro 700 kilometara koji je za potrebe ovog šoua savladao četrdesetosmogodišnji avanturista i zaljubljenik u prirodu. U ekskluzivnom intervjuu za "TV Novosti", Hejzen Odel govori o novoj sezoni, priseća se početaka svoje životne misije i otkriva nam da li bi i Srbija mogla postati njegov teren za "Primitivni opstanak".

- Naravno. Preživljavanje u divljini samo je deo mojih interesovanja. Otkrivanje svih skrivenih tajni naše predivne planete, njenih prirodnih lepota, ali i učenje o drugim kulturama i život sa tim ljudima, to je ono što me ispunjava još od detinjstva. Moja avantura traje već dve decenije i najdraži suvenir koji sam poneo sa sobom sa te ekskurzije jeste upravo činjenica da se danas osećam kao dete sveta. Cela planeta je moj dom, i uvek sam najsrećniji kada sam u pokretu. I naravno da bih posetio i Srbiju. I znam da u vašoj zemlji imam sjajnog kolegu, Andreja Maričića, koga izuzetno cenim. Ko zna, možda snimimo zajedno neki specijal iz Srbije - poručuje na početku razgovora svetski poznati istraživač koji je prvi kontakt sa prirodom ostvario još kao tinejdžer.

Kada ste se prvi put zainteresovali za prirodu? Sećate li se tog trenutka?

- Naravno, bio sam još dečak. Priroda, životinje i svet uopšte zanimali su me još od malih nogu. Ljubav prema tim stvarima razvio sam uz knjige koje mi je otac kupovao.

Zanimalo me je sve o mestima koja nikada nisam posetio, reptilima, insektima... Sa ocem sam često obilazio sva mesta o kojima sam maštao. On je takođe delio moju strast i podsticao je to kod mene. Birali bismo destinaciju tako što bih otvorio neku od svojih knjiga i tu bih našao inspiraciju za našu novu avanturu. Na prvo samostalno putovanje otišao sam nakon što sam završio koledž, negde sa 19 godina. Sećam se da sam imao 200 dolara u džepu. Prodao sam svoj bicikl, akvarijume koje sam imao skoro celog života, neko vreme sam kosio travnjake i taj novac uložio u avionsku kartu do Ekvadora i moje prvo veliko putovanje u samo srce amazonske džungle.

Kako je izgledalo to vaše prvo putovanje u Amazoniju u odnosu na ovo u kom ste se posle 20 godina ponovo vratili baš tamo odakle ste i počeli?

- Sada sam, naravno, mnogo iskusniji, ali Amazon i kišne šume su bili i ostali najveći izazov u mojoj karijeri. Kada sam prvi put putovao, sa sobom sam imao džak pirinča i nešto zaliha ribe. Moja namera je bila da ostanem oko tri nedelje, dok ne potrošim to što sam imao kod sebe i time sam bio prezadovoljan. Međutim, uskoro su tamošnji domoroci počeli da mi prilaze i da se sprijateljuju sa mnom u želji da me nauče kako da živim od onoga što mi priroda nudi, a ne samo od onoga što sam pazario u prodavnici. I pratili su me na svakom koraku, dopuštajući da živim sa njima, verovatno najviše iz straha da bih umro ako bi me prepustili samom sebi. I tako sam, umesto tri nedelje u Amazoniji, ostao osam meseci. I tako je nastala i moja emisija "Primitivni opstanak".

Posle dve decenije, izazov je mnogo složeniji i veći. Kako je izgledao povratak džunglama Amazonije?

- Bez imalo preuveličavanja tvrdim da je ovo bilo nešto najteže što sam uradio u životu.

Prvi put sam u nekoliko navrata bio potpuno siguran da neću preživeti. U serijalu ćete videti moje putovanje kroz 500 milja najsurovije prirode na svetu, i to u klimatski najnepovoljnijem trenutku za opstanak čoveka - u doba monsuna. Tada se amazonska džungla pretvara u predeo iz pakla za ljude, ali za životinje to je rajsko doba. Vreme kada je džungla najživlja i kada sve cveta. Upravo zbog toga sam i odabrao baš ovaj period za moju avanturu, u potpunosti svestan svih opasnosti koje me očekuju. Ova misija je bila toliko rizična da čak ni producenti i tim Nacionalne geografije ispočetka nisu želeli da je snime. Ipak, uspeo sam da ih ubedim.

Koji deo ovog putovanja je bio najopasniji?

- Svaki. Prvo što su vremenski uslovi bili takvi da se mogu opisati samo kao ekstremni.

Visoke temperature, ogromna vlažnost vazduha, kiša, sparina... Sve i da nemate čitav svet oko sebe koji samo čeka trenutak da vas ubije, dovoljna je ta klima da već kažete sebi - kako ću preživeti? Međutim, posle par koraka shvatite da je klima vaš najmanji problem. Iz krošnji i trave vrebaju vas najotrovnije zmije na svetu. Na biljkama su insekti i otrovne bube. Jedna od njih pokušala je da izleže svoje crve ispod moje kože. U vodi su kajmani, pirane, električne jegulje. Sa jednom od njih sam imao i blizak susret, koji sam jedva preživeo. Prvi udar me je gotovo paralisao, a sledeći bi me, da se nisam ni sam ne znam kako izvukao iz vode, bez sumnje ubio. Osim reptila i insekata, tu su predatori koji motre na svaki vaš korak. Jednostavno, džungla nije sredina za čoveka, ali je prelepo mesto za upoznavanje života u svom netaknutom obliku.

Da li ste u nekom trenutku pomislili da odustanete?

- Nisam pomislio da ću dići ruke od dalje borbe, jer sam u ovu misiju i krenuo da bih na neki način pobedio sebe. Pred svakim sledećim izazovom bih terao sebe da odem još dalje, bodrio sam se da izvedem nemoguće i da stalno idem napred. Na neki način, svako takvo putovanje ima mnogo sličnosti sa time kako se odnosite prema životu. Ova misija od 700 kilometara sa jedne na drugu stranu južnoameričkog kontinenta prateći tok Amazona za mene je bila poput staze života. Znao sam šta mi je cilj i da je jedini put koji vodi do njega onaj koji vodi ka napred, bez osvrtanja. Tako se ostvaruju i pobede u životu. Ali lagao bih da ne priznam da se u nekoliko momenata nisam pokolebao, i to ne da li želim da se izborim sa zadatkom koji sam sebi postavio, već da li ću to fizički moći da izvedem. Možda mi je najveći izazov bio trenutak kada sam se usred putovanja našao pred ogromnim granitnim liticama, visokim stotinama metara i glatkim poput stakla. Štrčale su u nebo usred tog zelenila, bez ikakve mogućnosti da ih zaobiđem. Jedini put bio je ka gore. Uspon uz te granitne gromade bio je nešto najteže što sam uradio u životu.

Kako biste opisali taj osećaj kada se nađete na cilju, kada znate da ste pobedili čak i sebe?

- Teško je to opisati samo jednim osećanjem. Ima tu i ponosa, sreće, neverice, adrenalina. Ali za mene je možda najupečatljiviji neki čudan osećaj mira - znate da ste ostvarili svoju svrhu. Čini mi se da je taj osećaj smisaone ispunjenosti nešto najlepše što čovek može osetiti.