GRUBIJAN MEKOG SRCA KOJI PEVA, PLAČE, PIŠE PESME, VOLI PESNIKE: Marko Janketić o trostrukoj vezi sa Mikom Antićem

Odrastajući u umetničkoj porodici, kao dete glumaca, velikog Miše Janketića i Svjetlane Knežević, rano je upoznao magiju teatra. "Visio" je u Pozorištu na Terazijama i u Jugoslovenskom dramskom, koje je danas njegovo matično pozorište i njegova, kako kaže, po mnogo čemu prva kuća.

- To je moje izbeglištvo i moja duhovna terapija gde od mojih muka pobegnem u lepotu zajedno sa publikom. Mašta je dobra u pozorištu i filmu, ali to je tren. Život je nešto drugo. Pozorište je jedan intenzivni tren u kom možete da proživite rođenje, čitav život i smrt jednog lika za sat-dva ili tri koliko traje predstava. Ali to je tren, to nije život. Pozorište je najuzbudljivija esencija života. Na sceni glumac ume da doživi nešto što u stvarnom životu nema šanse da mu se dogodi - kaže u razgovoru za "TV novosti" glumac koji je sa 12 godina debitovao u malom pozorištu "Duško Radović", a filmski debi imao je sa 14 godina u ostvarenju "Tri palme za dve bitange i ribicu". Od tada je odigrao veoma zahtevne i kompleksne uloge, a među poslednjima su ozloglašeni Maks Luburić u "Dari iz Jasenovca", voljeni pesnik Mika Antić u "Tomi", pošteni inspektor Mirko Pavlović u "Ubicama mog oca", tragični Srđan Karan u "Močvari"...

Uvek noseći u sebi mudrost svog oca, Marko je spoznao da "su muke univerzalna kategorija".

- Uzmite za primer mog oca koji je već sa pet godina ostao bez majke, oca, brata, sestre. Ne živimo svi lepe živote, ali i kada živimo lepe živote, uvek ima neka muka. Život je mešavina i tuge, i muke, i sreće, i radosti i senzacija. A lepota? Lepota je obično u ljubavi, u istini, u katarzi, u samospoznaji. Lepota je čak i kada je teško, jer onda je lepota i u patnji. To te malo pročisti, što te lustrira. U umetnosti je pitanje lepote pitanje estetike. Kad samo pročitate dramske komade ili poeziju Ljubomira Simovića, to je već lepota. Ali ta lepota je proistekla iz muke, iz potrebe da se progovori o nekom problemu, o nečemu što nas tišti. Lepota je i kada se prepoznajemo u našem sapatništvu, u našim borbama - kaže mladi umetnik i uz citat iz "Luče mikrokozma" dodaje.

- Njegoš ima stih "U vremenom i burnom žilištu, čovjeku je sreća nepoznata, prava sreća, za kom vječno trči, on joj ne zna mjere ni granice, što se više k vrhu slave penje, to je viši sreće neprijatelj, naša zemlja mati miliona, sina jednog ne mož' vjenčat srećom".

Sreća je, po mom mišljenju, neosvojiva kategorija. Da je sreća osvojiva kategorija, mi bismo živeli u raju, ali ne živimo u raju. Mi živimo u nekom paklu na zemlji. Čovek je nezajažljiv u ljubavi, u sreći, u moći, u bogatstvu, malo je ljudi koji umeju sebe da u toj skromnosti nađu.

Osim ljubavi prema glumi, Mihailo Janketić je na Marka preneo i ljubav prema stihovima.

- Volim poeziju i neke divne pesnike. Milenu Marković, Vitomira Nikolića, Miku Antića, Žaka Prevera, Šarla Bodlera, Branka Miljkovića i Radičevića, i mog druga Marka Miloševića, Edgara Alana Poa, Šekspira, Molijera, volim aleksandrinac i taj ritam koji nudi poezija. Život je ritmičan. Život nosi neke intervale. Nekad je to legato, nekad je stakato. Nekad je rokenrol, nekad je džez, nekad je neka matrica nama nepoznata, nekad poznata. Život je kao muzika.

Poezija se pomešala sa muzikom i drugoj sezoni serije "Močvara" za koju je Milena Marković osmislila lik pevača narodne muzike Srđana Karana, zbog kog je Marko Janketić zapevao i pred kamerama.

- Milena Marković je velika pesnikinja i poetska duša. Kada sam završio Akademiju, imao sam tu sreću da smo radili film "Beli, beli svet", potom film "Otadžbina", i sada seriju "Močvara". To je jedno od najlepših snimanja koje sam imao u životu. Milena je za mene napisala dve pesme "Platio sam i još plaćam" i "Kume moj", koje sam otpevao kao folk pevač. To je ogromna privilegija i obaveza jer sam imao dužnost da to što je za mene napisala odigram dobro. Srđan Karan je sve plaćao i na kraju platio životom, a ja sam bliži baladi "Kume moj" - ističe Janketić koji godinama amaterski peva po kafanama.

- Odrastao sam u kafani, na najlepši način, na romantičan način, ne na ovaj vulgaran način. O kafani ne pričam u pežorativnom smislu nego u najlepšem smislu jer je kafana mesto gde ljudi mogu i da se pobiju, i da se napiju, i da naprave neke incidente, ali za mene je kafana mesto o kome su pevali Toma Zdravković, Silvana Armenulić, Vida Pavlović, Cune Gojković, Džej, pa čak i Aca Lukas i neki veliki pesnici. Danas je kafana za ljude koji imaju osećaj i senzibilitet za kafanu "ona kafana", ali ima današnji kontekst. A u današnjem kontekstu kafana je mesto gde je sve prljavo. I tada je bilo prljavo, ali je bilo lepo. Mogao si da budeš javna ličnost da plačeš i lomiš čaše, a da te niko ne snima telefonom. Danas kad hoću da plačem u kafani svi uzmu telefone da slikaju Marka Janketića kako plače. I ne samo mene nego i Dragana Bjelogrlića i Gagu Antonijevića i Miloša Bikovića i bilo koju javnu ličnost. Onda se okupljamo u nekim našim kafanama gde možemo to da radimo, a tih kafana je sve manje i manje.

Kad smo zašli u kafanu, neizbežno je pitanje da li će Aci Lukasu da se ispuni želja da ga u filmu i seriji "Kafana na Balkanu" tumači upravo Marko Janketić.

- To će biti. Dogovorio sam to. Znate, Acu Lukasa možete da volite ili ne volite. Mnogo toga kod Ace Lukasa volim, nešto ne volim, ali on bez sumnje živi taj život rokenrola i to mi je uzbudljivo. Na kraju krajeva, volim da igram negativce. Sad će on da se smeje kad ovo bude pročitao, ali ja sam glumac koji kad interpretira ulogu voli da je brani, zavoli i razume. Ako ne razumemo ulogu ili čoveka kog tumačimo, bio to fiktivan ili faktivan tip, mi kao glumci uvek upotrebljavamo maštu, a u toj mašti moramo da volimo tog čoveka da bismo mogli da ga interpretiramo, da ga branimo. Takav je bio slučaj i sa Maksom Luburićem. I onda meni ljudi kažu "Kako možeš da voliš Maksa Luburića". Moram da ga zavolim da bih mogao da ga odbranim. Moram da zavolim najgoreg zlikovca i masovnog ubicu. To je jedan mazohizam koji mi glumci doživljavamo.

Dijametralno različita uloga od ove o kojoj govori, ali opet bazirana na stvarnom liku je Mika Antić kog Janketić tumači u filmu i seriji "Toma".

- Mika Antić predstavlja za mene, u mom najranijem detinjstvu, pre svega, druga mog tate.

Upoznao sam Miku kroz priče o njihovom druženju, pa sam tek onda upoznao njegovu poeziju.

Činjenica je da su moj otac, Mika Antić, Toma Zdravković i Zoran Radmilović bili ljudi specifičnog senzibiliteta i specifične ranjivosti. Volim da kažem da su to grubijani mekog srca. Osetljivi ljudi koji su svoju osetljivost branili grubošću koja je bila kafana, dert, sevdah. Bliske su mi njihova poezija, gluma, pesma, melodija... Dragan Bjelogrlić mi je ponudio ulogu koju ne bih nikada mogao da odbijam. Ne ličim na Miku, koji je imao bokserski nos jer je bio i bokser, ali obožavam njegovu poeziju. Njegove priče su napunjene emotivnim nabojem i lepotom, a da ne pričamo o umešnosti i lepoti rečenice koju je Mika znao da napiše. Bilo mi je ogromno zadovoljstvo što sam imao priliku i čast da odigram jednog Miku Antića. To je stvorilo trostruku vezu poezije, mog oca i Mike sa mnom.

A da li i kada Janketićeve grubost i nežnost izlaze na videlo?

- Grubijan sam mekog srca, to je moj senzibilitet. Stidljiv sam čovek koji se stidi sebe i svoje rugobe, ja znam da je imam, ali se stidim i svoje lepote jer je ona ranjiva, pa sam onda nekad grub. Iz moje slabosti ide moja grubost, jer nekad ne mogu i ne umem da podnesem sve to. Nije to baš tako lako. Ponekad umem da budem i gadan prema ljudima, pa me mrze, onda se jedem i patim, i onda opet iz toga ide lustracija i to je jedan začarani krug.

I da zatvorimo krug i vratimo se na početak pitanjem da li je ljubitelj poezije ikad lepotu i muku preneo na papir, i da li je spreman da to podeli sa svetom?

- Pišem svašta, poeziju, kratke priče, imam ideje i za scenario, ali nisam dovoljno vešt. Ne verujem da sam dovoljno vešt da to bude na nekom nivou, ali se nadam da ću uz pomoć ljudi koji znaju to da uobliče napraviti da to bude kako treba. Moj Miša je pisao poeziju. Mogu da se zakunem da je fantastična, ali on mi je rekao: "I kad umrem, nemoj nikome da pokazuješ tu poeziju. To je moja intima". Moj tata je studirao svetsku i domaću književnost, nije diplomirao, ali je znao da piše veoma lepo. Nisam pismen kao on, nisam ni blizu, ali pišem iz srca. Volim versifikaciju, međutim "beli stih" i priče mi idu mnogo bolje, ali nije to nešto što je vredno pažnje. Tako mislim, a možda jednog dana neko kaže da nisam u pravu.

PORODICA JE MOJ IDEAL

KAO u dobrom scenariju, majka Svjetlana je pozvala sina Marka Janketića baš u trenu kad je odgovarao da su porodica i deca ono što bi još želeo da ostvari.

- Porodica je nešto što je moj ideal. Odrastao sam u velikoj porodici i žao mi je kad ljudi ne prepoznaju da je porodica nešto što nudi mnogo više nego što vi možete da joj date. Mladi ljudi beže od te odgovornosti. Međutim, niko ne zna šta je to dok ne dobije porodicu i decu. I ja to ne znam, ali sam vrlo rad da saznam.

U "BUNARU" IGRAM SLABOG ČOVEKA

SA Markom Janketićem smo razgovarali u pauzi snimanja šeste sezone "Ubica mog oca", a glumac nam je otkrio da ćemo ga gledati i u drami "Bunar" po scenariju Nataše Drakulić i Igora Đorđevića.

- "Bunar" je moja velika radost jer sam radio sa Mašom Nešković koja je režirala i petu sezonu "Ubica mog oca". Uloga mi je bila zanimljiva jer igram inferiornog čoveka, a ne volim takve uloge, ali volim izazove. On je inferioran i slab u svakom smislu, i pod uticajem je dominantne žene. On zapetlja nešto što je inicijalna kapisla drame koja se zove "Bunar", ali to je jedna linija priče i samo jedan od dramskih pravaca u toj seriji.