FENOMEN KONSTRAKTA: Još je zanimljivije što je uspela da ukaže na put susreta različitih lokalnih kulturološko - ideoloških modela

Samo što u materijalizaciji ideje treba biti genijalan, i ostati opet u domenu tajne, kako bi se udarilo na plodan put estetičkog pokretanja najjačih arhetipova. Primerice, čuveni performans "Energija mirovanja" (1980), gde Marina svom snagom raspinje luk, dok njen tadašnji partner Ulaj napinje strelu ka njenom srcu, pri čemu bi trenutak popuštanja koncentracije značio smrt ili ozbiljnu povredu verovatno za oboje, razumljiv je svakome ko je doživeo iskustvo poverenja u ljubavi, ali i sablasnu strepnju od mogućeg pucanja kratkotrajne utopijske ravnoteže.

Među ostalim mnogobrojnim referencama iz umetnosti i popularne kulture, Ana Đurić Konstrakta je u refrenu svog sada već regionalnog pa potencijalno i evropskog hita In corpore sano parafrazirala upravo reči Marine Abramović iz još jednog performansa:

"Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep" (1975). Mada je reč o malom čudu, ne bi ipak trebalo da čudi što je Konstraktin meteorski uspeh na taj način povezan sa u svetu najpoznatijom srpskom umetnicom. Radi se o transferu one retke sposobnosti jednostavnog hvatanja univerzalnih problema, dok elementarna pitanja, podrazumeva se, ostaju otvorena za mnogo različitih, često i suprotstavljenih odgovora ili čitanja.

Višeznačnost najpre proizlazi iz teksta izvedenog kubističkim unutrašnjim monologom u kojem dominiraju oneobičene jezičke konstrukcije poput "dajem poverenje" ili "neka dišem". Začudnim opkoračenjima i mehanicističkom leksikom, Konstrakta postiže efekat "kockastosti" ili, kako joj i umetničko ime kaže, konstruisanosti. Na osnovu toga, u paralelnom značenjskom ogledalu, dekonstruiše se bilo koja mehanička pripadnost, odnosno ironijskoj suspenziji podvrgava se posedovanje autoritarno overene poetičke ili političke knjižice. Sa recepcijske strane, ko bi i u snu mogao pomisliti da će "uvećana slezina" ili "autonomni nervni sistem" postati deo repertoara narodskih pošalica, a da će pri tome pop-umetnica zaslužiti specijalno izdanje Kulturnog dnevnika RTS-a.

U polju prožimanja elitne i masovne kulture desilo se još jedno čudo. Posle početnih čuđenja, izražavanih diljem sajber prostora, kao da se vremenom ujedinilo i staro i mlado - od patrijarha Porfirija do Nade Topčagić, od antivaksera do vernika medicinske kozmetike - u hermeneutičkim prilozima za bolje razumevanje pesme. I svi oni su u pravu.

In corpore sano je tako naštelovana da bude, mada u prvom planu performativno moderno delo, u dubokom korenu i zagonetno barokno ostvarenje. Tu se spajaju antička drama i tradicija latinskog srednjovekovlja sa pravoslavnom liturgijom, kao i, u novijem kontekstu, pulsirajuća elektrohisterija benda The Prodigy sa hipnotičkim horskim deonicama nemačkog muzičkog projekta Enigma.

Još je fenomenološki zanimljivije što je Konstrakta uspela da ukaže na put susreta različitih lokalnih kulturološko-ideoloških modela, odnosno kako se to popularno kaže: dve Srbije. Ako ih baš i ne ujedinjuje, onda ih dodatno ne svađa. Mada su je pre "velikog praska" svojatali isključivo pretpostavljeno "njeni", u vidu alternativne i "urbane" publike, ona je pre svega svojim pametnim javnim nastupom uspela da se uščuva od nasrtaja da se direktno politički izjasni, elegantno govoreći da problemi koje razmatra nisu karakteristični samo za Srbiju, nego za ceo svet. To dakako ne znači da umetnica nije veoma ideološki provokativna, čak i politički angažovana, samo što taj angažman nije od onih koji se daju lako (zlo)upotrebiti u lokalnim okvirima.

Time Konstrakta nastavlja još jednu tradiciju, koja je doduše tek u zametku. Naime, koautorke vizuelnog koncepta, Maja Uzelac i Ana Rodić (prva u široj javnosti prepoznatljiva po te-ve emisiji "Kulturni nokaut", koja je kulturni program učinila živahnim i neelitističkim, druga najviše po te-ve seriji "Lisice", gde je pokazala kako se neortodoksni angažman može ostvariti i putem kemp eskapizma) uradile su prve korake u smeru poetike kreativnog izlaska iz svojih "kulturnih cipela". Ideološko-kulturni krug, kojem osim pomenutih svakako pripada i Konstrakta, ponekad je odveć iritantno bio zatvoren u svoje dvorište i suštinski netolerantan za sve što nije "urbano" ili što jeste "srpsko". Već na nivou stila performiranja evrovizijskog hita, očigledna je autoironijska afektacija kojom se parodira ono što je bez dobrih razloga smatrano elitnim i jedino podobnim alternativnom umetničkom izrazu.

Skicirana elita u zalasku nepogrešivo se prepoznaje po tome što nikada ne govori "u Srbiji", nego "u ovoj zemlji", naravno uz autokolonijalni dodatak da i u tako identitetski anonimnom prostoru ništa ne valja u odnosu na tobož veliki svet. Uz to, pri samom pomenu bilo kakve veze sa religijom (osim onih new age duhovnosti, koje su naravno poželjne), obavezno sledi upadljiv prevrt očima, poslovično kostrešenje i karakterizacija sekularno sablažnjivog predmeta kao nazadnog ili, najotvorenije rečeno, "seljačkog". Kada se Konstrakta sa svojim timom usudila da u pesmu ubaci i usklik "Bože, zdravlja" time je (uz skorašnji susret i razmenu darova sa patrijarhom) simbolički dala pomilovanje za sve ono do tada nedostojno u navodno progresivnim a militantnim kulturnim krugovima.

Nije, dakako, od presudnog značaja da li "Bože, zdravlja" referiše samo na "Bože, pravde", važno je da je autorka - i u tome je možda tajna njenog uspeha u svim Srbijama - skoro manifestno pokazala da umetnost mora/može biti tolerantna spram različitih svetonazora, kultura i supkulturnih enklava, te da je artistički govor dejstven samo ako je nagonski ili programski oslobođen stereotipa. Čak i kada se u prvom planu nalazi, kao kod Marine Abramović, performativno guranje prsta u oko oveštaloj percepciji, na drugom nivou, ako je čin imao milost estetičkog Boga, istureni prst prisajedinjuje se otvorenoj šaci u obliku nalik pozivu za rukovanje. Provokacija ume da bude i pomiriteljska.

(Autor je teoretičar
književnosti i kulture)