OD GENIJA DO LUDAKA FALI SAMO JEDNA DLAKA: 150 godina od rođenja velikog ruskog kompozitora Aleksandra Skrjabina (1872-1915)

Sve ovo su odlike onoga što je odlikovalo muzički izraz Aleksandra Skrjabina. Rođen u plemićkoj porodici, samo 28 godina nakon Šopenove smrti, Skrjabin se obično označava kao Šopenov muzički ruski brat. Muzika mu je u najvećem delu tonalna, ali se u toj meri oslanja na disonantna sazvučja da otvara puteve novog razmišljanja u muzici 20. veka.

Kompozitor koji je bio stalno na korak od genija i ludaka, debitovao je u jesen 1894. kao pijanista sa celovečernjim koncertom na kojem je izvodio svoje kompozicije. Iako te godine Klod Debisi komponuje prevratnički "Prelid za popodne jednog fauna", muzička klima u Evropi i Rusiji i dalje je pretežno devetnaestovekovna. Samo godinu ranije umro je Čajkovski, na ruskoj muzičkoj sceni još su "patrijarsi" Ipolit-Ivanov, Arenski i Glazunov - kompozitori kojima je produbljenije shvatanje muzičke koloristike bio maksimum razmišljanja o proširenju muzike kao striktno zvučne umetnosti.

A onda se na ruskom muzičkom nebu pojavljuje "probna letelica" koja lako dostiže nadzvučne visine i u toj muzičkoj stratosferi gde se sa velike visine vidi stara muzika, pogled zapravo okreće ka muzičkom kosmosu gde se već jasno nazire muzički raj (koji još pomalo liči na Vagnerovu "valhalu") kojem se stremi.

Skrjabinova muzika tako se upućuje upravo ka toj granici zvuka koji nas uvodi u polje drugih i viših izražajnih mogućnosti. Sinestezija čula; potpunost užitka; preporođen slušalac koji sa koncerta izlazi, ako ne kao nadčovek, a onda kao čovek koji shvata da u elementima realnosti nema šta da traži ako zahteva potpuni mir i celovito saznanje - to je bio krajnji cilj Skrajbinove muzike.

Kada bi danas neki mladi kompozitor na podijum izašao s ovim idejama, bio bi prvo ismejan, a onda bi mu bila preporučena psihijatrijska terapija, ali treća decenija 21. veka, koju danas živimo, nije ni nalik poslednjoj deceniji 19. veka. U to vreme i u Evropi, a naročito u Rusiji buja misticizam hranjen otrovnim plodovima pokreta kakav je bio Fin de sicle("Kraj stoleća") i drugim okupljanjima intelektualaca onog vremena koji vide da je "civilizacijski pakt" nakon revolucija 1848. potrošio svoje gorivo i da nastupa period neizvestan po svemu.

Treba pobeći sa ovog sveta, misle tada mnogi, a u Rusiji ova misao dobija i dodatni eho jedenjem plodova pravoslavnog misticizma. Personalizam treba da stupi na scenu umesto bilo kakvog kolektivizma. Možda je ovo stajalište najbolje i za Srbe i za Ruse objasnio vladika Nikolaj Velimirović kada je napisao: "Naš religiozni misticizam nema u sebi ničega maglovitog, nejasnog, mračnog ili mistificiranog. To naše učenje o uzročnosti je jasno i neizmislivo. Ako bi to učenje morali nazvati nekakvim izumom - nazvali bi ga najpre personalizmom. Kolebajući se između Boga i satane, čovek, koga Bog podržava a satana obmanjuje i odmaže mu, ide onamo, ako i oseća privrežnost k materijalnom svetu, životu i sreći u kratkom magnovenju svoga postojanja ovde na zemlji."

Traganje za mističnom svetlošću, bez maglovitosti ili bilo kakvih nejasnoća, obeležilo je i stvaralaštvo Aleksandra Skrjabina. Sam kompozitor mislio je da je, ma koliko harmonski i melodijski njegova muzika bila komplikovana, njegova ideja nesumnjiva, svetla i u krajnjem slučaju optimistična. Da li su stvaraoca razumeli njegovi savremenici? Pa, ne baš, uprkos tome što je Tolstoj sa Jasne Poljane još pred kraj 19. veka poručio sa je Skrjabinova muzika "delo genija".

Skrjabin je poslednji koncert održao 2. aprila 1915. u ratnom Petrogradu. Tada je izveo obiman program svojih dela. Kritika je ovu labudovu pesmu ocenila kao "inspirativnu", a sam kompozitor, koji je te večeri izveo i svoju zahtevnu "Treću sonatu" (sa kompozitorovim radnim podnaslovom "Stanja duše"), poverio se bližnjima da je na tom nastupu doživeo podvojenje: od sale, od publike, od svog tela, pa i od svoje muzike koju je izvodio. Ako je verovati tim "bližnjima" kompozitor, koji je iznenada potom, samo deset dana kasnije umro u svom moskovskom stanu, stigao je do svoje "valhale" i potom izdahnuo, ostavivši svoju muziku da se ka raju uputi prečicom ili obilaznim putem. Obilazni put delovao je verovatniji, jer su burna i smutna vremena stupala na istorijsku scenu.

Skrjabin nakon svoje smrti ni jednog trenutka nije pao u zaborav, ali kako su godine prolazile, krajnji kompozitorov cilj postajao je sve udaljeniji i neuhvatljiviji. Skrjabin se nakon Prvog svetskog rata na Zapadu praktično ne svira. Onda kreće ka Evropi reka belogardejskih izbeglica. Mnogi u svom mističnom ruskom srcu nose i Skrjabina. Ovaj kompozitor tako se tvrdoglavo vraća na koncertne podijume Pariza, Londona, pa i Njujorka i Los Anđelesa. Na Zapadu ga shvataju kao enigmatu: na njegova dela se gleda kao na veoma komplikovanu partiju šaha koja stalno provocira najinteligentnije među praktičarima da je shvate, ali kako Skrjabinova muzika nema za cilj briljantni "mat u dva poteza", smisao prakticističkog ispitivanja Skrjabinovog dela lišen je smisla u samoj osnovi.

Ni život Skrabinovih dela u Sovjetskom Savezu ne može se okarakterisati kao izvestan i blistav. Mistik nasukan na obale Oktobarske revolucije nije se mogao nadati dočeku sa "hlebom i solju". Skrjabinova muzika se svira ali u toj muzici ni nakon ponovljenih pokušaja ne može da se nađe iskra koja će potvrditi ijedan Lenjinov filozofski socijalistički postulat. Da su socijalistički pregaoci, naime, našli bar odblesak objektivnog idealizma u Skrjabinovoj muzici, ona bi bila izjednačena sa dostignućima "Ruske petorke" (Kjui, Balakirjev, Borodin, Musorgski, Rimski-Korsakov) koji su se misticizmu okretali "pristojno", samo na nivou prateće muzičke figuracije i ipak usputnih muzičkih razmišljanja. E, baš u toj, slabosti ili nedoslednosti, u SSSR pronalaze osnov njihove "objektivnosti", pa ih na leđima Hegela i Englesa lako uključuju u svakodnevni sovjetski život. Sa Skrjabinom nije bio takav slučaj.

Ovaj tvrdoglavi "čičak" svetske muzike zato i danas traži ključ za sviranje na podijumima.

Uprkos velikim zahtevima koje stavlja pred izvođače, mnogi pijanisti svirali su ga na epohalnom nivou. U Sovjetskom Savezu pre svih Vladimir Sofronicki (rođen za Skrjabinovog života, 1901). ali i Aleksandar Goldenvajzer, Samuiil Fajnberg i Igor Žukov (najdoslednija socrealistička transpozicija Skrjabina, ali ne bez impresivnosti).

Na zapadu Skrjabina najbolje sviraju takođe pijanisti rusko-sovjetskog porekla: Vladimir Aškenazi i Vladimir Horovic. Najnoviji snimak još jednog ruskog pijaniste Evgenija Kisina ("Treća sonata" i "Peta sonata") iz 2005. godine, piscu ovih redova se čini kao verovatno najpribližiniji odraz velike većine Skrjabinovih slojeva. Uprkos tome, čini se da stoleće koje živimo i ona koja slede još čekaju izvođača koji će odsivrati "sve Skrjabinove note" i time nas, valjda - uvesti u muzički raj.

A možda će pre toga, u 21. veku koji opasno stremi jednoj drugoj vrsti "personalizma", Skrjabin biti proglašen za ludaka, jer mu sa stanovišta današnjeg prosečnog jednodimenzionalnog konzumenta društvenih mreža za to fali samo "jedna dlaka".