KAD IMAŠ DVA PRIJATELJA - SRBINA, TVOJ JE CEO SVET: Amir Eskandari na migrantskom putu od Irana, preko naše zemlje do Finske

Naslovna junakinja, kraljica žurki Aurora, pristaje da pomogne Darijanu, izbeglici iz Irana, i njegovoj ćerki da dobiju azil u Finskoj, a najkraći put je da Darijan oženi neku Aurorinu zemljakinju.

Amir Eskandari (1979) bio je veoma uverljiv u svom glumačkom debiju, u ulozi Darijana, a tome je verovatno pomogla njegova životna priča, jer je i sam pre tri decenije u Finsku stigao kao izbeglica iz Irana.

- Aurora želi bolji život, za koji misli da je čeka u susednoj Norveškoj, a Darijan je u potrazi za domom, za onim mestom gde se osećaš sigurno i voljeno, gde nisi gladan i uplašen. On traži bolju budućnost za sebe i za ćerku - kaže, za "Novosti", gost festivala Amir Eskandari.

Na putu od Teherana do svog konačnog odredišta u Finskoj, Amir je kao sedmogodišnjak, krajem osamdesetih, nekoliko godina živeo u izbegličkom centru u motelu "1.000 Ruža" na Avali, u Beogradu. O uspomenama na to vreme i danas, više od tri decenije kasnije, govori sa ushićenjem, pa tako nije propustio priliku da ponovo poseti Beograd i promoviše film.

- Živeo sam ovde od 1986. do 1990, išao u školu, učio srpski... Nažalost, prošlo je mnogo od tada i zaboravio sam jezik, ali nisam zaboravio koliko sam uživao ovde.

Iskreno, mislim da, u datim okolnostima, nisam mogao imati bolje i srećnije detinjstvo od onog provedenog u Beogradu.

Amir kaže da se sa ljubavlju seća svojih komšija, školskih drugara, nastavnika, ali i topline nepoznatih ljudi i da to osećanje prijateljstva i pripadnosti nosi svuda sa sobom.

- Bio je to istorijski značajan period za Jugoslaviju, ali mene je mnogo više očarala kinematografija. Srpski filmovi su bili fantastični i tako originalni, mislim da sam se tada zaljubio u ovu umetnost. I, naravno - fudbal! Jugoslovenska reprezentacija imala je sjajan tim, sećam se tog Svetskog prvenstva 1990. godine, zajedno sa mojim drugarima navijao sam za Jugoslaviju. To je, na neki način, bio i moj oproštaj sa vašom zemljom, jer smo se, po završetku prvenstva, preselili u Finsku - priseća se Eskandari i odmah dodaje. - Zamislite kako su me rastužile slike izbeglica iz moje voljene Srbije i Jugoslavije koje su, nekoliko godina kasnije, stigle u Skandinaviju, bežeći od rata.

Amir je u Finskoj svoju budućnost video u svetu filma, ali je u taj svet ušao kao reditelj. Mada je, uz film "Aurora" i serija Mister 8 u kojoj igra jednu od glavnih uloga hit u Finskoj (pobedila je i u Kanu), naš sagovornik iskreno kaže da je za njega gluma "samo izlet". "Ja sam reditelj", naglašava, a to dokazuje i njegov dokumentarac Pixadores koji je višestruko nagrađivan.

- Moja prvobitna ideja bila je da snimim film o ljudima koji se voze na krovovima vozova, tramvaja, samo radi zabave, uprkos riziku od električnog udara ili pada zbog velike brzine. Takvih je mnogo u Brazilu pa sam se uputio tamo sa idejom da razgovaram sa njima.

Sprijateljio sam se sa nekima od njih, a oni su me upoznali sa osobenim brazilskim grafitima, odnosno, crtanju po zidovima na teško dostupnim mestima, poput oblakodera, tavanica, krovova... Mislio sam da je penjanje po vozovima opasno, ali to je ništa u poređenju sa onim gde se penju da bi ostavili svoj grafit. Oni su umetnici koji doslovno mogu da poginu zbog umetnosti. Osim opasnosti samog posla, budući da njihove parole sadrže i političke stavove i kritike društva, dodatno ih jure vlasti. Zanimljivo je da te njihove zapise mogu da čitaju samo oni koji su upućeni u ovu umetnost, obična, srednja klasa ne može da ih razume. To je jedan poseban jezik.

Nikada nije razmišljao o glumi, ali kada ga je pozvala rediteljka "Aurore" Mija Tervo, koju je poznavao odranije, i kazala mu da je napisala scenario i da je glavni junak zamišljen po njemu (u prvoj verziji se čak i zvao Amir), prihvatio je.

- Gluma je veoma zahtevna, radije biram da budem iza kamere. Iskreno, ne volim da gledam sebe na ekranu, tako da sam odbio nekoliko uloga jer želim da se posvetim svom prvom igranom filmu.

Amir će slobodne vreme tokom festivala iskoristiti da obiđe sva ona važna mesta iz njegovog detinjstva. Žao mu je, kaže, što nije uspeo da pronađe svoje drugare iz školske klupe, iako ih je tražio kada je pre šest godina prvi put posetio Beograd. Ali je, zato, uspeo da pronađe svog prijatelja, Avganistanca Kenišku, koji je boravio u izbegličkom kampu u isto vreme kad i Amirova porodica.

- Pronašao sam ga u Los Anđelesu, radi kao neurohirurg. Četiri dana bio sam njegov gost, a sve što smo radili za to vreme bilo je da pričamo o Beogradu i tim danima. Kada samnj napustio vašu zemlju poklonio sam mu plastičnu, žutu, nindža figuricu. Tri decenije kasnije, kada sam se spremao da napustim njegov dom u Los Anđelesu, otrčao je u svoju sobu i vratio se sa njom. Sve ove godine čuvao ju je uz sebe. To je neverovatno - kaže Amir, a potom još jednom podvlači.

- Beograd će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Volim da kažem da ako imaš dva srpska prijatelja, tvoj je ceo svet, jer Srbi su jako odani, istinski prijatelji i uz njihovu podršku možeš sve što naumiš.

POVRATAK U IRAN

BUDUĆI film, za koji je Amir i autor scenarija, bavi se temom časti i šta ona znači u savremenom svetu i u različitim kulturama. Zbog novog filma prvi put će se vratiti u rodni Iran, jer je jedna od linija priča vezana za persijsku kulturu.

- Jedan od "junaka" filma je ćilim, odnosno, ljudi koji ga prave, porodice koje se okupljaju na njemu, kuće kroz koje prolazi - objašnjava Amir i priznaje da s nestrpljenjem iščekuje svoj povratak u rodnu zemlju.