U MAJSTOROVIM REŽIJAMA, SVE JE DELOVALO LAKO: Sećanje na Dejana Mijača, neprevaziđenog tumača dramske literature

Duboko razumevanje sveta oko sebe, Dejan Mijač je utkao i u svoje pozorišno delo, i to, pre svega, izborom pozorišnih komada, koje će postaviti na srpske scene (najčešće u Beogradu i Novom Sadu), a onda i žanrom u kome će čitati taj dramski predložak. "Stavljanjem pameti na komediju" (Držić), Mijač je, duboko se diveći Čehovu, svojim predstavama dodavao humor, kao najbolji način da izrazi preveliku težinu situacije, dramske i životne. U majstorovim režijama, sve je delovalo lako i jednostavno, rediteljski postupak je bio nevidljiv, radnja i odnosi među likovima su se odvijali potpuno po aristotelovskom pravilu verovatnosti i nužnosti, u predstavi je bilo "sve sos mera", što bi rekao jedan od rediteljevih omiljenih autora - Sterija. Ostala je tajna za nas, iz gledališta, kojom magijom je Mijač svoje glumce vodio do visina interpretacije, koju smo videli na sceni. Govorio je da, zapravo, na tome uopšte ne radi, da samo razgovara sa glumcima i pojašnjava razlog, zašto baš taj komad postavlja na scenu. Iz tog motiva izvire svaki pojedinačni postupak, gde svaki lik u građenju poente ima važnu ulogu. Pritom, kao poznavalac prilika kod nas i izvornog mentaliteta ovdašnjeg sveta, Dejan Mijač je računao sa stalnim paradoksom, da se ovde jedno govori, drugo misli, a treće radi. Kako se to zgodno poklapa sa definicijom Čehovljevih "komedija", u tkivo svojih predstava Mijač je utkivao tačnu psihologizaciju i lokalnog, ali i šireg pogleda na svet. Najčešće pominjan kao reditelj koji je zauvek promenio čitanje Sterijinih komada, jer je "Pokondirenu tikvu" (SNP, 1973) pročitao kao komediju apsurda, blisku, recimo, Aleksandru Popoviću, Mijač je, opet paradoksalno, i u tumačenje Popovićeve političke komedije "Mrešćenje šarana" (Zvezdara teatar, 1984), o golootočkoj kalvariji, ugradio nešto od Sterije, a to je simpatija za ljudske karakterne mane, koje bi inače bile odurne. Tu vrstu šekspirovske očaranosti pozornicom, koja je čitav svet, savršeno je, na primer, "podmetnuo" i u "Meru za meru" (SNP, 1998) gradeći mediteranski jaku strast za intrigom kao univerzalni podsmeh lažnoj veri.

Uz svoje režije domaćih dramskih tekstova, bez kojih, smatrao je, nema pravog uzbuđenja u pozorištu, među kojima je dragulj Simovićevo "Putujuće pozorište Šopalović" (JDP, 1985), postavka po kojoj se mere sva ostala mnogobrojna izvođenja, uvek na njihovu štetu, Dejan Mijač je ostao zapamćen i duboko uvažavan zbog mirnoće i istrajnosti, sa kojima je propratio halabuku, podignutu oko njegove predstave "Golubnjača", Jovana Radulovića (SNP, 1982), koja je iskorišćena za politički skandal i vanpozorišni obračun partijskih neistomišljenika. Svojim utvrđenim metodom, prepoznavanjem autentičnosti, aktuelnosti i čvrste linije dramske radnje, uz dobro vođenu priču u komadu, Mijač je prebrodio sve političke, zlonamerne i postdramske "scile i haribde", ostajući večno aktuelan i uspešan, uvek isto stamen, a ipak drugačiji u svakoj predstavi, nikada ne citirajući sam sebe, što se mnogim rediteljima prečesto spočitava. Posle tumačenja Nušićeve "Pučine" (JDP, 1977), imao je pravo da se etablira kao reditelj neobičnog žanrovskog pomeranja (dovedenog do apsurda danas, kada je naša klasika u pitanju), ali je nastavio sa građenjem sopstvene istorije svetskog teatra na srpskim scenama, izborom drama, od kojih su najneobičnije bile drame Biljane Srbljanović ("Skakavci", JDP, 2005), "Dee Loer" ("Nevinost", Atelje 212, 2008), ili Tomasa Bernharda, koga smo prvi put videli kod nas u Mijačevoj režiji "Trga slobode" (Atelje 212, 2005), "vrlo izazovan i komplikovan pozorišni rebus", kako ga je nazvala pozorišna kritika. Skanadalozan komad velikog pisca o suočavanju sa austrijskom nacističkom prošlošću, u kome nema jasnog dramskog konflikta i prezahtevan je za glumce, Mijač nije, po sopstvenom priznanju, režirao kao društveno kritičku predstavu, nego kao anamnezu istorijske nacionalističke klaustrofobije, ukazujući na jasnu povezanost Bernharda sa Čehovom, Pirandelom i Beketom. To je primer za suštinsku modernost, svežinu i originalnost, kojom nas je zadužio Dajan Mijač, posle koje smo sami sebi, a i drugima, bili jasniji. Potraga za emocijom, koja spaja i najudaljenije paradokse, za razumevanjem, koje se opire konfliktu zbog razlika, za prepoznavanjem sopstvenih mana, olakšanom komedijom, nedostaje već dugo, otkad se povukao iz profesionalnog života, pre desetak godina. A odsad će nedostajati i njegov uvek dobronamerni, ali istinit komentar na aktuelna društvena i umetnička zbivanja.

ĐURIČIĆEVA: PAMTIM SVE

"Dejane, mogu li sutra da ne dođem na probu, moram da okrečim stan?", upita mlada Jaca. "Ne može, ti ovde krečiš Jaco, na sceni, zapamti!" - Zapamtila sam to i mnogo toga drugog. Hvala ti za sve i počivaj u miru - kazala je Jasna Đuričić za koju je Mijač "najveći srpski i jugoslovenski pozorišni reditelj i pedagog".