ZVONO ZA POVRATAK: Zašto danas u Beogradu ne postoji nijedan književni časopis i nijedan književni list

Knjiga je bila rezultat nastojanja da se vajkadašnja tema odnosa stvarnosti i umetnosti uvede u jedan za Maksimovićevu poeziju tako karakterističan humorno-ironičan kontekst, potpuno primeren duhovnoj atmosferi našeg vremena, vremena u kome je stvarnost dobila nakazno lice, a umetnost, logikom istorijskog kretanja, spuštena sa svih pijedestala na koje je, u minulim vremenima, s razlogom ili i bez razloga bila postavljana. Ovih predizbornih dana se crtanje stvarnosti odigravalo pred našim očima. I sadašnji gospodari naših sudbina i oni koji bi da od njih preuzmu tu ulogu trudili su se da, u nekoj vrsti hipnotičkog čina, stvarnost koju svi vidimo zamene nekom stvarnošću koja jedva da je moguća, ako uzmemo u obzir sve ono što je u svetu ovakvom kakav je uopšte ostvarivo.

I dok su se slike sreće u slapovima izlivale na nas, jedna dimenzija je u toj kolektivnoj ekstazi redovno izostajala, izostajala je kultura. A i kad nije sasvim izostajala, bila je stidljivo i sasvim uopšteno pomenuta. Kao da niko ne zna šta bi sa njom, kao da nikome ona ništa ne znači. Na prvi pogled, i izgleda da ništa i ne znači: ove godine su, između ostalog, i dva jubileja u srpskoj kulturi: 130. godina od osnivanja Srpske književne zadruge i sto godina od rođenja Vaska Pope. A te jubileje, izgleda, nema ko da obeleži.

I to nikako nije slučajno. Srpska književna zadruga jubilej koji bi svuda bio veliki trenutak jedne kulture dočekuje kao puki siromašak koga su se svi odrekli i koga svi zaboravljaju, siromašak koji sam nosi i breme svog velikog nasleđa i želju da pretraje u ovim teškim danima, ne silazeći ispod crte koja bi mu ukinula svako dostojanstvo. A opet, Vasko Popa je srpskoj kulturi dao sve što je mogao i pokazao da se veliko i moderno pesničko delo, bez ostatka, može izgraditi na obrascima preuzetim iz najdubljih mitoloških slojeva srpske kulture. Sad je Vasko Popa prepušten onome što je najnepredvidivije - našoj dobroj volji. Njega se, doduše, od svih koji su to mogli, setila Zadužbina "Dositej Obradović" i 19. aprila u Narodnom pozorištu mu je posvećen podnevni poetski matine.

Ilustracija Tošo Borković

Ove dve nasumično izabrane pojedinosti mogu se uzeti kao rezime onoga što već duže vreme gledamo iz dana u dan. Istoričari srpske književnosti dobro znaju da je Beograd postao središte književnog života za sve Srbe tek u onom delu 19. veka kada je, između ostalog, u njemu postala živa književna periodika. I ta periodika je, uz razumljive oscilacije, prilike su se menjale, pogoršavale i poboljšavale, bila živa sve do ovih godina i decenija. Danas u Beogradu ne postoji nijedan književni časopis i nijedan književni list koji je u prilici da redovno izlazi. Dva lista, "Književne novine" i "Srpski književni list" pojavljuju se samo onda kad njihovi izdavači uspeju da se snađu, pošto pomoć koju dobijaju od Ministarstva kulture jedva da može pokriti troškove štampe jednog ili dva broja (nekada tako važna i toliko uticajna "Književna reč" bila je jedna od prvih žrtava novih socijalno-političkih prilika u našoj zemlji ). U još nepovoljnijoj situaciji su časopisi. "Književnost" i "Delo" su nestali zajedno sa izdavačkim preduzećima koja su se starala o njima, a koja je talas tzv. privatizacije, tačnije rečeno legalizovanog otimanja, potopio. "Savremenik" se povremeno pojavi u sve tanjim sveskama, isključivo zahvaljujući trudu jednog čoveka.

Profesor Radivoje Mikić, Foto Z. Jovanović

Mnogi će reći: pa šta, takve su prilike! Doduše, ima i svetlih primera. Najstariji književni časopis, i kod nas i u čitavom svetu, "Letopis Matice srpske" redovno izlazi.

Relativno redovno izlaze i časopisi u, primera radi, Kragujevcu i Kraljevu. Ovih dana Grad Beograd je ustanovio dve književne nagrade i za te nagrade obezbedio vrlo pristojan novčani iznos. Nadajmo se samo da podsticaj za to nije došao zbog političkih ciljeva, pošto se politički ciljevi lako i brzo menjaju, a onda bismo, uskoro, mogli i da strepimo nad sudbinom ovih nagrada. Ali, može li biti normalno da književne časopise, dobro uređivane i dobro opremljene, što je za svaku pohvalu i urednicima i izdavačima i onima koji kao podrška stoje iza izdavača, imaju Knjaževac ("Istok") i Svrljig ("Bdenje"), a da ih nema Beograd? Kome će ubedljivo zvučati obrazloženje za to, ma sa koje strane dolazilo?

A sve to ukazuje na jednu jednostavnu stvar: sa književnošću se nešto desilo. I to, izgleda, nešto ružno. Ni u prošlosti pisci nisu bili obasipani pažnjom i priznanjima. O tegobnom životu naših najvećih pisaca znamo mnogo. Opisujući sahranu Đure Jakšića, pesnika kome je bio izuzetno naklonjen i o kome je govorio kao o svom prijatelju, Svetislav Vulović govori o grupi ljudi koji su se okupili pred kućom na periferiji (ta periferija je, sticajem prilika, danas centar Beograda, Skadarlija). Dakle, bilo je logično da veliki pesnik i tada bude na socijalnoj margini. U sličnim ili i još gorim okolnostima živeli su i drugi naši pisci. Izgleda da je ipak ono što su oni stvarali bilo daleko cenjenije od onoga što danas stvaraju naši najveći pisci. Imao sam prilike da izbliza vidim i život i književno delovanje Ivana V. Lalića, posebno u godinama kad je objavio svoja najbolja ostvarenja, "Pismo" i "Četiri kanona". Nisam primetio da je iko izvan kruga književnih posvećenika pridavao ikakav značaj činjenici da je tu, među nama, tako velika književna figura. Ako nismo mi, pažnju su mu poklonili Italijani, dodelivši mu jedno vrlo veliko priznanje. Njihov ataše za kulturu je, došavši u "Nolit", na Ivanovo radno mesto, radi dogovora o uručenju, bio istinski fasciniran time što se sreće sa tako velikim pesnikom koji ga, uz sve drugo, pozdravlja na njegovom maternjem jeziku.

U procesima dugog trajanja koji se u svojoj završnoj fazi odvijaju i pred našim očima, posebnom udaru su izloženi svi oblici čovekove duhovne delatnosti koji imaju dugu istoriju i zbog te istorije i visoko mesto u oblikovanju identitetskih karakteristika svake zajednice. Jedan od tih oblika je i književnost, to je van svake sumnje. I to ne samo zbog tematike koja može biti najtešnje vezana za istorijsku sudbinu jednog naroda (nije bilo tako davno kad je Jovan Deretić napisao: "Književnost nije samo služila istoriji, ona je pisana kao istorija"). Tematika je njena prva i najvidljivija krivica. Pravi razlog za unutarnje osporavanje književnosti je njena služba jeziku, a jezik je sama osnova svake kulture, otuda dolaze i toliki napori da se on, u procesu identitetskih mutacija, razgradi, a pre toga barem unakazi. Oni koji u bilo kojoj sredini odlučuju o tome šta će podržati parama građana vrlo često malo znaju i nisu u prilici da sami prepoznaju ono što bi se moglo uklopiti u ciljeve koji su, najčešće, negde daleko projektovani. Ali i do njih dopire onaj žagor koji se sistematično podstiče svuda oko nas i oni u tom žagoru prepoznaju lozinku koju treba slediti. I iz te potrebe, između ostalog, i proističe razaranje književnog života. A taj život ne može postojati bez mesta sa kojih se pisci oglašavaju, bez književne periodike. Dakle, ono što izgleda kao puki sticaj okolnosti može imati i svoju skrivenu stranu. A tom stranom ne upravlja naša volja. Ako upravlja, učiniće sve da se književni časopisi vrate!