POZORIŠNA KRITIKA: Zločin nad Falstafom
U NOVOJ eri vršačkog Pozorišta "Sterija", dogodila se vrlo uspešna predstava, "Falstaf i vesele žene vindzorske", o jednom od omiljenih Šekspirovih likova, debelom vitezu Falstafu, u rediteljsko-dramaturškoj kombinatorici Darijana Mihajlovića.
Novosti
Uzimajući lik grotesknog viteza iz raznih Šekspirovih komedija, Mihajlović ga ubija na kraju svoje predstave, sledeći scenu s kraja "Henrija Petog". I tako potire sav komički naboj, koji je do tog momenta suvereno vladao igrom spretnog ansambla.
Namera da bude Šekspir nad Šekspirom, Mihajloviću je "prošla" uglavnom zahvaljujući impresivno zaigranim, raspevanim i složnim glumcima "Sterije", na čelu sa mladim Milošem Đurovićem, koji svog Falstafa igra ne samo onako, kako smo navikli da se ovaj raskalašni debeljko prikazuje, nego i sa odličnim umećem fizičkog teatra (reditelj to imenuje filmskim slepstikom), pa i zavidnom transformacijom u tragičnog junaka s kraja "Henrija Petog". Đurović odlično vodi komičku radnju, njegova svaka pojava na sceni donosi neophodni zamah i energiju, kao što je u komediji neophodno. Impresivan dar.
Tamara Tamči, kao Gospođa Žurka, bila je izvanredno izražajna, sa dobrom merom u komičkom preigravanju, važnom za ovu ulogu. Jovana Božić i Vanja Radošević, kao Gospođa Pedž i Gospođa Ford, zaplitale su intrigu oko Falstafovog udvaranja obema sa mnogo šarma i umeća. Srđan Radivojević je svog Gospodina Pedža sapeo u inferiorni muški ego, sa neophodnim iskliznućima, za zadobijanje simpatija gledališta. Marko Adžić je, igrajući bolesno ljubomornog Gospodina Forda, nadmašio sva naša očekivanja, kako u grotesknom, ali i tragikomičnom igranju svoje "muke", pa i u stvarnom pregnuću da opravda svoj niski karakter. Bio je tačan do krajnjih granica, ako se to tako u ovom slučaju zove.
Monika Boldovina Bugle je od sluge Pistola načinila Zganarela. Sve zajedno, ličilo je mnogo više na Molijera, ili na Goldonija, nego na Šekspira. Izlet u songove i kabare je samo začinio zabavu... Pastor Ivana Đorđevića je bio slikovit i neobičan, a Predrag Grujić i Mladen Vuković, kao Fenton i Sudija su zabavno izigravali stvarni život...
I tako, bez tužnog kraja i Falstafovog lamenta i odlaska, sve je moglo da se završi sa mnogo smeha i uživanja u ljubavnoj zavrzlami.
Šekspirov "91. sonet", iz Falstafovih umirućih usta je predstavu uozbiljio, a gledaoce zabrinuo. Da li je umrla komedija kao žanr sa njim?... Nismo li zaslužili još malo smeha, pre nego što se vratimo u surovu svakidašnjicu...? Rediteljsko pozorište je čudo.
Tamo sve služi istom cilju: da se reditelj zabavi, ne misleći na nas.
Dobro je, kad se oko predstave ima o čemu razmisliti.