PRAVI LJUDI ČINE ŽIVOT VREDNIM: Milenko Pavlov o glumi, odluci "ili ćeš pobediti, ili propasti, nema nazad", režiji, Milovanu Vitezoviću

Sunčan dan izmamio je ljude na ulicu, a proslavljeni umetnik sa svakim zapodene priču o bilo čemu, rasama pasa, sortama vina ili deci. Stalno, kako kaže, komunicira sa ljudima, ispituje ih i analizira, jer su mu potrebni razni tipovi za gradnju likova i karaktera. Više uzgred reći će da je pre skoro godinu dana postao deda, da bi trebalo da bude zadovoljan, ali da ima nešto što ga i dalje tera i govori "ajmo još". Znao je da će se otisnuti u glumačke vode još kada je u šestom razredu osnovne škole stao na pozornicu.

Bunili su se roditelji što je posle zanata za preciznog mehaničara krenuo da pohađa zrenjaninski Dramski studio, ali na kraju je Milenko 1975. upisao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

- Velika je razlika između režije i glume. Kao i svaka umetnost, režija traži maštu, i u režiju su upleteni i slikarstvo, muzika, teatar i gluma. Potrebno je voditi računa o svemu tome, napraviti kompletno delo i pritom ne izneverujući pisca. Glumac mora pomalo sebe da režira. U glumi je jednostavno. Ako vas glumac osvoji, ako mu verujete i ako vam se prilepi za srce, to je to. Ako mu ne verujete baš mnogo, nije mu bog dao dovoljno talenta. Ima takvih primera u svim granama umetnosti, i u slikarstvu, i u muzici i u pisanju. Umetnici su lucidni, drugačije vide život i treba im praštati.

Slikari gledaju boje, muzičari čuju muziku i prepoznaju skale, a glumci gledaju u dušu i to je veoma bitno - priča za "TV novosti" Milenko Pavlov.

U proteklih pedeset godina ostvario je desetine pozorišnih i televizijskih uloga i osvojio mnogobrojna priznanja. Majka Kata i otac Kosta prihvatili su sinovljev izbor tek kada su ga videli na televiziji, a debitovao je 1979. u seriji "Pripovedanja Radoja Domanovića". Publika ga je zapazila u roli Jovana Žana Todorovića u Nušićevom "Mister dolaru". Pamte ga i kao Radojicu Ilića iz "Srećnih ljudi", Dragoljuba Babića u "Stižu dolari", Sotira iz "Agencije za SiS", Šojićevog rođaka Pikiljića, u "Beloj lađi". Zaigrao je i u serijama "Psi laju, vetar nosi", "Kamiondžije d.o.o.", a trenutno ga na TV Prva gledamo u "Kolu sreće".

U seriji "Kolo sreće", čije snimanje je nedavno završeno, igrate oca glavne junakinje Mare. Šta vam je bilo izazovno u liku Dušana Jakovljevića?

- Imao sam mnogo scena sa Jelicom Sretenović jer igramo par. Čak smo uoči Nove godine dobili nagradu "Beogradski pobednik" kao najbolji par u seriji. Nije bilo lako, pogotovo zato što sam imao velikih dramskih, čak tragičnih scena. To mi je bilo potpuno novo iskustvo ispred kamere. Doduše, radio sam to u pozorištu, koje je osnova svega. Ali, ove tragične scene bile su o Jelicinim i mojim velikim sukobima jer je moj lik saznao da je njena junakinja u mladosti bila neverna i da je sklonila tek rođeno dete za koje nisam znao. Bile su to prave tragične scene u kojima smo oboje lili suze. Reditelj Vlada Aleksić je bio prezadovoljan i rekao je nešto u smislu da tako rade iskusni glumci.

A kako je bilo kad niste bili iskusan glumac?

- Znate, došao sam iz malog, vrlo kulturnog grada i vremenom sam se utopio u sredinu. U početku nije bilo jednostavno. Kad god bi neko prišao, morao sam da ustanem jer nisam mogao da razgovaram dok sedim. Tako sam vaspitan. Takođe sam svima persirao. Pokojni Bata Paskaljević me je molio i posle mesec dana sam prešao na "per tu" i postali smo veliki drugari... Naišao sam na staru gardu velikih imena, kao što su Ciga Jerinić, Čkalja, Guta Dobričanin, prema kojima sam imao respekt. U to vreme, roditelji nisu hteli da im se sin bavi glumom jer su to bili sumnjivi poslovi, a i znalo se da umetnici umeju biti skloni alkoholu. Nikad nisam pio pre predstave, ali jesam posle. Imali smo druženja u klubu Pozorišta na Terazijama, u Narodnom pozorištu, na "Krstu", a čuven je bio klub Ateljea 212. Tamo uđeš kao mlad, ćutiš i čekaš da čuješ šta će da "izvale" veliki, poput Zorana Radmilovića, Bate Stojkovića, Ljube Moljca i drugih.

Ko je najviše uticao na formiranje vaše umetničke ličnosti?

- Mnogo sam se družio sa ljudima iz časopisa "Jež", koji je bio neverovatno popularan.

Sada izlazi u malom tiražu, tek da se ne bi ugasio. Kod "ježevaca" su sa velikim poštovanjem dolazili Brana Crnčević, Matija Bećković i Milovan Vitezović. Milovan je, nažalost, nedavno preminuo, a bio je veliko čudo, dobar čovek i sjajan pisac koji je napisao mnoge drame, romane i aforizme. U njegovoj seriji "Vuk Karadžić" igrao sam jednog našeg pesnika u Beču. Milovan je neverovatno dobro poznavao materiju iz vremena Miloša Obrenovića i pričao nam je priče koje nisu ušle u seriju. Recimo, Vuk je bio "namazan" i stalno je stajao u Zemunu i vikao da mu pošalju skelu. Zato je Miloš diktirao pisaru kako da Vuka psuju najglasovitije vojskovođe, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, pa su oni sa beogradske obale vikali "Poručio ti Miloš da ti mater, oca i sve...", što, naravno, nije ušlo u seriju. "Jež" mi je pomogao, pa sam čak režirao tri satirične monodrame, dve od Laleta Bojčića i jednu od Miše Nikolića. I dan-danas obožavam satiru, a dobio sam i nagradu Udruženja književnika Srbije za negovanje satire.

Uloga Radojice u "Srećnim ljudima" donela vam je popularnost. Kako danas gledate na tu rolu?

- U "Srećnim ljudima" igrao sam gazdu kafića koga je jurila žena i ta uloga je jednostavno legla gledalištu i zalepila se za gledaoce. Sećam se tih vremena devedesetih, kad god sam negde putovao, a putovanja je bilo puno i pozorišnih i privatnih, pa negde svratim, obično bi gazda kafane pitao "Izvini, kolega, da li bi ušao u kuhinju da pozdraviš osoblje?". Onda ja uđem i kažem "Dobar dan, šta se kuva danas, kako ste?", a oni mi nasmejano otpozdrave. Potom gazda kaže "Nemoj tako baš da nas predstavljaš, da dopuštaš da te bije žena". Kad mi je u seriji bio spaljen kafić, jedan mi je nudio 10.000 maraka na zajam da ga obnovim. Pokušao sam da objasnim da je to neko pisao, neko drugi režirao, a ja samo glumim. "Ma, dobro, pusti to, je l' hoćeš da ti dam na zajam, pa ti vrati kad možeš", usledio je odgovor. Tražio sam mu vizit kartu i rekao da ću se javiti ako baš bude trebalo. To govori o poštenju naših ljudi i o moći televizije.

Ima li nešto što niste ostvarili, a želeli ste?

- Šta sve nisam radio. Kada sam došao u Beograd, bio sam dugo podstanar, rekao sam sebi "ili ćeš pobediti, ili propasti, nema nazad". Išao sam na časove solo pevanja i džez baleta, radio sam govorne vežbe pre predstave, a svaka je bila svetinja. Učio sam da sviram gitaru, i još znam nekoliko akorda. Želeo sam da naučim da sviram i klavir ali, nažalost, prođe mi vreme. Nisam nameravao da budem virtuoz nego da znam toliko da mogu da pratim druge.

Šta čini život vrednim?

- Pravi ljudi čine život vrednim, pre svih oni koji mnogo znaju, a ne otkrivaju baš mnogo. Živimo u vremenu u kom su se intelektualci povukli. Imao sam čast da upoznam Momu Kapora, Acu Popovića, Branu Crnčevića i ostao sam i dalje u tome. Uglavnom biram ljude naklonjene kulturi i družim se sa ljudima iz opere, sa pevačima... Otišao sam iz Beograda i sad sam na obodu Pančeva, kada se izlazi prema Kovačici i Opovu. Tu je apsolutni mir, ali obično kažem kakva je to kuća kad nema goste - nikakva. Uvek mi dođu Renato Henc, Neša Galija, Ivana Jordan... Napravio sam i mali podrum gde se hladi ono što treba... Retko pijem, uglavnom vino iz Gudurice iz nekih dobrih vinograda...

Koji su vam dalji planovi?

- Imam planove da radim, jer dok čovek sedi i ne radi ništa, svašta mu pada na pamet.

Imam jednu komediju koja me čeka već godinu dana i možda ću uskoro početi da je izvodim u pozorištu. Zvali su me da igram u još nekim serijama i filmovima. Ako to dođe, dobro je došlo, ako ne, radiću nešto drugo. Oko kuće imam dvorište i nekoliko voćki. Sad u proleće ima dosta radova. Opravljao sam juče pumpu za vodu. Volim to da radim i to me odmara.