MILOVAN JE PRIDEV MILOVANJA: Iskre iz sećanja na prijateljstvo sa velikim i svestranim piscem

Kad sam se osvestio da ga više neće biti uživo, niti kod našeg "Kolarca" (avaj, od nedavno nema više ni "Kolarca"!), okrećem se sećanjima na jedan lep i pun zajednički život o kome možda vredi ponešto zapisati. Dok prevrćem njegove knjige pade mi na pamet da bi se samo od posveta na ovim knjigama mogao sačiniti lep mali esej, zbirka epitafa uz jedan pređeni put, zapisa o otkinutom i prisvojenom vremenu kome nije dozvolio da mine bez belega. Posvećivao je ogromnu pažnju datumima, imenima i zbivanjima, otimao pismena od zaborava i ništavila. Čudo jedno koliko je pamtio živopisne iskrice koje su, međutim, otkrivale skriveni smisao mnogo važnijih stvari.

To što je voleo i pasionirano pamtio srpsku istoriju satkanu od jarkih događaja, ali i skrivenih, zaboravljenih detalja, vremenom je stvorilo najboljeg srpskog filmskog scenaristu o našoj novijoj istoriji. Iz poluzaborava je pred naše oči izveo punu galeriju likova koji su gradili našu savremenu državu, od Karađorđa do Pašića, od Kneževine, preko Kraljevine Srbije do nesrećne Jugoslavije, zatim celog Panteona srpske nauke i umetnosti XIX i XX veka, koji su kao đaci profesora Vujića ulazili u njegov pomenik, do skica i portreta naroda okupljenog ispod starog slovenskog hrasta-zapisa uoči velikih pogibija i stradanja i svetkovina. Sada, kada se pregleda ceo njegov istorijski opus sliven u mali i veliki ekran izrasta u orijaškoj veličini sudbina plemena srpskog.

Vitez je bio njegov televizijski i filmski tumač, - polihistor pokretne slike. Obećao sam našem zajedničkom drugu Bati Milanoviću da ću za zbornik koji priprema o Milovanu, ako mi Bog da, napisati nešto o ovom velikom filmskom znaku, koga je Vitez dobro razumevao i punio živim likovima.

Evo jedne iskre iz sećanja: na promociji moje knjige o Bati Živojinoviću u Kinoteci ispričao je kako je život ušao u film u liku njegovog omiljenog profesora istorije Milana Popovića iz Užičke gimnazije, kojega je izvajao u plemeniti lik "profesora prirodnih lepota Božovića" u kultnom filmu "Lajanje na zvezde" (1998). Posle premijere u Užicu, na koju je, naravno, bio i stari profesor, odeven u praznično odelo, usred opšte pažnje i novinara kojima je davao izjave, sav važan, sijajući od sreće, hvalio se: "A! Jeste li me videli kao Batu Živojinovića!". Milovan je živom reči podvukao tu granicu mita i zbilje kojom se večito kreće film, čiju je snagu umeo da upotrebi bolje nego ijedan naš pisac.

Ali o tom, potom. Vratimo se Milovanovim zapisima na poklonjenim knjigama. Jednom, ispisujući mi posvetu na svom romanu "Simfonija Vinaver" (uvek u "Kolarcu", gde smo "overavali" svako njegovo izdanje) potsetio me je da sam ga upravo ja odveo u onu uličicu više Đerma, u kojoj je živeo i umro Stanislav Vinaver, naš zajednički mitski predak. To sam bio potpuno zaboravio, ali nije Milovan, koji mi je onda potanko opisivao doček nove 1967. godine u kući mog dede Nikole na Lionu, nedaleko od Vinaverovog boravišta.

Gledao sam ga belo ne sećajući se ičeg u vezi sa tim. Brecnuo se Milovan: "Da nisi zaboravio i onaj moj prvi intervju u životu?"

- "Ne sećam se, živ mi ti. A kome si dao taj intervju?". Skoči Milovan, sad već malo ljut:

"Pa tebi, aman!" i sevnu bratska, nežna, užička psovka. "Kako bre ništa važno ne pamtiš?" gunđao je, onako milovanovski, kroz nos i već ispisivao pod datumom "dan uoči 27. marta 2019. u Kolarcu" celu povest o tom svom i našem prvom intervjuu u listu "Susret" u kome smo zajedno počeli 1966. godine. Kako to već život namesti, sreli su se tamo, pre više od pola veka, student rodom iz Vitezovića, Beloperica kod Kosjerića, koji je počeo da tu objavljuje poeziju i aforizme i moja malenkost, beogradski gospodičić iz Krunske i Doktora Kestera ulice, posle Đure Salaja, sada Desanke Maksimović - cela jedna istorijsko-književna topofrafija ispisana je na tom mestu, jer je malo niže u istoj ulici stanovao Oskar Davičo, kod koga je mladi Milovan dolazio "kao na ćabu". Odmah levo, u Kralja Milutina, do negdašnje Kineske ambasade, bio je Gradski komitet omladine Beograda, gde je osnovan taj omladinski list "Susret" (tu sam maja 1966. kao maturant obližnje Osme gimnazije, dobio nagradu za filmsku kritiku, što mi je nekako opredelilo sav dalji život). Jedan moj mladi kolega, Zoran Stefanović, pomogao mi je nedavno da prikupim približnu svoju bibliografiju (od oko 3000 jedinica, što nikada, ponavljam nikada, ne bih sam uspeo!) u kojoj zaista stoji taj intervju sa studentom - pesnikom Milovanom Vitezovićem pod naslovom "Pola liričar - pola satiričar"! Sad ja slavodobitno iskopiram taj tekst i zovem Milovana da mu ga nekako uručim a on, kao onaj njegov "profesor Božović" donese u "Kolarac", original tog teksta, pažljivo udenut u paspartu, uramljen. "Valjda ovako zaslužuje moj prvi intervju u životu!".

Oprostiće mi Milovan što ću odati da je tu bio i jedan stih po kome smo pamtili ono vreme. Ljubavni. Milovan se beše zagledao u jednu Tanju i napisao joj čitavu poemu, sa refrenom "A Tanja kad se sanja...". Na kraju, u potpisu, rimovano: "Milovan je pridev milovanja".