BRUTALNI NAPAD NA PRAVOSLAVLJE: Huškanje na podele u društvu i diskriminacija najbrojnije veroispovesti u državi

Agresivni bezobrazluk (za koji nemam druge reči) već je odavno postao zaštitni znak ovog luksemburškog emitera, koji više ne bira reči u dnevnom pljuvanju po svemu što su duhovne i društvene vrednosti srpskog naroda. Uostalom, izjasnio se 1. marta ove godine Savet REM-a i to prilično eksplicitno, da je cela ova serija: "izrazito ... nepovoljna i obeležena je političkom netrpeljivošću" te da se "u celini sastoji od političkih i moralnih diskvalifikacija, čemu je prilagođen i izbor sagovornika u emisiji". Saopšteno je da je Savet REM-a prihvatio zaključke (svoje stručne) Službe (da je) "učinjeno više povreda odredaba koje uređuju ponašanje medija".... (i) pozvao pružaoce medijskih usluga, a to se odnosi i na N1, da "ne prikazuju sadržaje koji vode stvaranju netrpeljivosti, političkih napetosti i podela u društvu". Sasvim odmereno i blago upozoravajuće. Ali nije prošlo ni nedelju dana, a N1 je ponovio isto, ako ne i gore huškanje na podele u društvu, diskriminaciju najbrojnije veroispovesti u državi uz direktno vređanje visokih arhijereja SPC uključujući i njenog poglavara, Njegovu svetost patrijarha Porfirija i time već nedopustivo prešao prag tolerancije različitih mišljenja u javnom diskursu. Dosta je bilo blagih opomena. Kao član Saveta regulatornog tela za elektronske medije založiću se prvom sledećom prilikom za strože mere koje predviđaju zakon i taksativna regulativa elektronskih medija, naročito u pogledu sadržaja kojima na Srpsku pravoslavnu crkvu, koja okuplja preko 80 odsto stanovnika naše zemlje, uporno nasrće ovaj inostrani emiter. Znam da to jedva čekaju da udare u sva svoja zvona, ali zakon je jednak za sve, pa i za one koji već dugo uobražavaju da su iznad njega.

Sama emisija (Šolak takve svoje tvorevine zove "dokumentarnim filmovima", iako su od žanra umetničkog dokumentarca ti banalni prizori daleko kao Hilandar od ilegalne nudističke promenade na obližnjem Tripitiju!) ne donosi ama baš ništa izvan već otrcanih i ne znam koliko puta prežvakanih napada na Srpsku pravoslavnu crkvu. I sam izbor učesnika ne uliva nikakvo poverenje. Kolo vodi već privođena Ana Lalić, blogerka "Autonomije" i članica rukovodstva Dinka Gruhonjića, odnedavno dopisnica Nove S iz Novog Sada, koja za samu sebe kaže da je "vojvođanska autonomašica" (iako je rodom od Valjeva). Ovo koliko da se zna da navodno objektivno "istraživačko novinarstvo" predvode direktno i otvoreno politički angažovani Čankovi separatisti, čija se delatnost kosi sa Ustavom i nizom pozitivnih zakona, što Lalićeva nije oklevala da agresivno ispolji u više prilika. Odmah do nje tu se našao i Rodoljub Kubat, bivši profesor teologije, valjda da Lalićevoj obezbedi kakvu-takvu bogoslovsku legitimaciju. Kubat je "udarna pesnica" svih napada na SPC otkad ga je Sveti sinod odstranio sa Teološkog fakulteta u Beogradu oduzevši mu blagoslov da vaspitava mlade u duhu svojih teza o "Teologiji bunta" (list "Danas" ga od tada slavi kao "profesora bunta") i niza intriga koje plasira u javnosti o navodnoj povezanosti vrha Crkve sa aktuelnim režimom. Digla se, naravno, ala i vrana "sekularnog klera" da Kubata štiti od konzervativne Crkve i otpadnik se odmah udomio u nizu drugosrbijanskih glasila. Ali, "o odlukama Svetog sinoda se ne raspravlja", govorio je episkop Irinej, na šta je odmah graknula drugosrbijanska koterija na čelu sa tom istom Anom Lalić, inače stručnjakom za crkvena pitanja. To što se o odlukama Svetog sinoda zbilja ne raspravlja već hiljadu godina u crkvenom životu nju ne zanima, ona samo čeka priliku da izlije sav višak ličnog otrova na Pravoslavlje sui generis. Ja shvatam da ona kipti od besa kad često viđa episkopa Irineja u dostojanstvenoj šetnji oko Vladičanskog dvora u Novom Sadu i pritom ne naziva "dobar dan čaršiji na sve četiri strane", što mu uzima za teško zlo, ali ne mogu da razumem odakle joj kuraž da se meša u kanonske tekovine pravoslavnog života kad o njima ponjatija ima koliko i njeni mentori Gruhonjić i Čanak? Njen uslužni kompanjon u ovoj raboti, dr Kubat, takođe je poznat po napadima na Njegovo preosveštenstvo Irineja (iako je nekad bio njegov student i štićenik): zamera mu što je vremenom izgradio velik autoritet unutar Crkve i što ne okleva da iznese stav (kao zvanični portparol SPC!) o nekanonskom ponašanju nekih crkava u sporu oko tomosa ukrajinskim raskolnicima i raznim tonovima Kritskog sabora pa sve do energičnog suzbijanja takvih nepočinstava na tlu svoje eparhije kao što je organizovanje "kobasicijada", "kulenijada" i "pihtijada" u vreme Velikog posta pred najveći hrišćanski praznik! Nego šta je trebalo da uradi? Da dopusti takve gluposti i svetogrđe u predvorju hramova da bi nad tim seirile kamere Šolakovih medija! Cela Srbija aplaudirala je ovim merama Preosveštenog, a naročito onom parohu koji im nije dozvolio pristup u crkvenu portu, a da pritom nije izrekao: "Odlazi Satano!".

Ali, glavni "target" ove čankovske ujdurme protiv Srbije i Pravoslavlja bio je pokušaj udara na episkopa Irineja kao "poslednjeg justinovca" u krilu Crkve, što je danas trn u oku svim evroatlantistima, kao što je Sveti Justin Ćelijski (1894-1979) bio udbašima i titovcima, njihovim očevima (to mu sad dođe na isto). U doba Broza "Sveti Ava" bio je proganjan, hapšen i gonjen kao njegov daleki predak, Sveti Justin Filosof, prethodnik aleksandrijske škole bogoslovlja, koji je zbog istine postradao u vreme cara Marka Aurelija oko 165. godine. Obojica su hrabro iznosili istinu i dizali glas protiv gonjenja, koja su se pretvorila u ciljano i potpuno uništavanje hrišćanske Crkve. Jasno i pred narodom, u svojim pismenima i propovedima, Ava Justin optuživao je Broza i tajnu komunističku službu za zaveru protiv blagovernog srpskog naroda i Svetosavlja, kao njegove ontološke vertikale. Po cenu života protestovao je protiv zatiranja svega srpskog i pravoslavnog u Titovoj državi ugledajući se na Hrista samog. Ova "hristolikost" bila je suština onoga što je propovedao svojim učenicima, koje je uveo u monaški čin: Amfilohiju, Artemiju, Atanasiju i Irineju, od kojih su sva četvorica postali episkopi SPC, a pošto su sledili njegov primer, prozvali su ih "justinovcima", nepokolebljivim borcima za veru i istinu. Ali to je bilo profano i proizvoljno etiketiranje, koje je, vidimo, i danas u opticaju. "Pisac ovih redaka nikad iz njegovih usta nije čuo nijednu rečenicu koja bi upućivala na svest o sopstvenoj izuzetnosti ili o izuzetnosti svoje duhovne dece niti je takvu rečenicu ikada pročitao u nekom od njegovih mnogobrojnih blagodatnih i bogonadahnutih spisa", piše o Ava Justinu episkop bački Irinej. "Ugledajte se na mene kao i ja na Hrista (I Kor. 11, 1; sr. 4, 16). Krajnji uzor je, dakle, Hristos, samo On i niko drugi... Jedno je biti Justinovo duhovno čedo i njegov učenik, a drugo je biti 'justinovac'. Prvo je nezasluženi dar Božji, a drugo... prosto-naprosto ideološki konstrukt. Ovaj autor naglašava i to da nikada sebe nije nazvao justinovcem niti je taj ambivalentni termin uopšte upotrebljavao" što se odnosi i na drugu trojicu sledbenika svetog Justina.

Ali to hoće neprijatelji Pravoslavlja, trpajući ih u nekakvo "tajno društvo", maltene "vladu u senci", koja iz potaje upravlja svim crkvenim poslovima u našoj državi u interesu nekakvih mračnih ciljeva. Nisu episkop bački ni trojica već upokojenih arhijereja mete ove serije nego Pravoslavlje u celini, najveća opasnost za Zapad, na koju huškaju Karl Bilt i general Ben Hodžis. Episkop Irinej s pravom kaže da je sve to "znak da neki ljudi sude o drugima po sebi", a ti ljudi su domaća "duboka država", oličena u Šolakovim medijima. Kao ogranak američke "duboke države" (kao što je N1 ogranak Si-En-Ena) oni traže sebi protivnika u sličnim konstruktima i to je glavna odlika svih "netrpeljivosti" i "političkih napetosti", koje bez prestanka proizvode. Samo što nikako ne umeju da pronađu pravi medijski ključ, niti naslov (što se dobro vidi i ovom prilikom), a kamoli bolje sagovornike od nasrtljivih blogerki, otpadnika i šodera javne reči.