TRONOŽAC JE NAJSTABILNIJA STOLICA, SA NJE SE TEŠKO PADA: Boris Pingović o glumi, poeziji i muzici koje se prožimaju ...

Gluma je, dakle, poslednja došla od te tri umetnosti, od ta tri poziva koji su me obeležili. Ipak, trebalo je da prođe mnogo vremena i da dođem u zrele godine da bih shvatio prednost sedenja na tom umetničkom tronošcu. Tronožac je najstabilnija stolica, sa nje se teško pada. Kada sam shvatio da jedna umetnost poštapa drugu i da se međusobno prožimaju, tada sam se osetio izuzetno dobro u svojoj koži i krenulo mi je bolje na sva tri plana. Plod tog zrenja je i album koji će uskoro izaći. To što se bavim muzikom nije bilo toliko vidljivo kao moja primarna, glumačka profesija, ali za one koji me poznaju nije nikakvo iznenađenje.

Ovako za "TV novosti" govori Boris Pingović, glumac osobenog senzibiliteta. Odrastao je u Sremskoj Mitrovici, a potom je u Beogradu upisao Fakultet dramskih umetnosti u klasi Vladimira Jevtovića. Iste godine kada je diplomirao, 1994, postao je stalni član Narodnog pozorišta. Tek što je zagazio u glumu, dobio je i ponudu da sa kolegom Nebojšom Dugalićem svira na platou ispred Doma omladine. Dvojac je postao nerazdvojan, pa već više od 18 godina nastupa u muzičko - poetskom kabareu "Da, to su bili dani". Glumačku karijeru Boris Pingović je gradio žanrovski raznovrsnim rolama, kako u Narodnom pozorištu tako i pred kamerama. Bio je prota Mateja Nenadović u seriji "Tragom Karađorđa", Stevan Sremac u TV filmu "Božićna pečenica", psiholog Kosta u "Sinđelićima", Veselinović u "Senkama nad Balkanom", Vojin u "Preživeti Beograd"...

Posle smrti Nebojše Glogovca ušao je u lik Jovana Despotovića u "Ubicama mog oca", glumio je i Milenka Vesnića u "Aleksandru od Jugoslavije", a trenutno ga na TV Prva gledamo kao Nikšu Korlata u "Igri sudbine".

Da li ste otkrili tajnu svoje umetnosti? Odakle je potekla i stvorila se u vama?

- Zaista ne znam... To su snažni pozivi iz ranog detinjstva, kada sam znao o svemu sve i sve mi je bilo nekako jasno. Potom su, što bi Balašević ispevao, bistrine počele da se mute, i što bi Džoni Štulić dopevao, verovatno postadoh "nalik na kokoši, što slabo vide i rano liježu...". Trebalo je mnogo toga da proživim da bih se vratio na "fabrička" podešavanja i ponovo spoznao dete u sebi. To dete se i dan-danas propinje na prstiće i bere voće iz tuđih bašti, verujući da niko drugi nema pravo na tu krađu.

Do sada ste objavili dve knjige poezije, "Čubrina 3a" i "Da ništa priznao ne bih". Šta vas je inspirisalo da pišete stihove?

- Moje pesme su jedan posve paralelni tok, koji se uliva u akumulaciju moje duše i ponire ili prožubori sa njom. Kada sam ušao u Narodno pozorište, u Čuburinoj 3a je živeo moj veliki prijatelj, nažalost pokojni, inspicijent Dragan Todorović. Na toj adresi se okupljala i družila zanimljiva ekipa prijatelja i tu smo provodili dane tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih. Imali smo divne zajedničke trenutke i u spomen na to vreme, iz vrlo ličnih i emotivnih razloga, nazvao sam prvu zbirku "Čubrina 3a", kao omaž tom vremenu. Ni sam ne znam kako i zašto mi pesme dolaze ili ne dolaze. Može da se desi da mi nekoliko meseci ništa ne sine. Ali kada dođu, onda moraju da izađu. Uglavnom zapišem kratke stihove, poetske fleševe, i iz njih dalje tkam pesmu, a ne znam ni gde će to da se završi ni kuda će taj put da me dovede. Taj teret sa mnom korača kao neka senka koja me prati.

Letos ste najavili da ćete svoj umetnički nagon pretvoriti u kantautorski album koji će uskoro biti objavljen. Čime ćete to iznenaditi publiku? I kada?

- Zaista sam srećan što sam posle četiri godine ozbiljnog rada konačno uspeo da dosanjam svoj san, da odenem svoje pesme u muzičko ruho i da to zazvuči upravo tako kako sam želeo.

To će biti album sa dvanaest pesama, što je danas put kojim se ređe ide. Uglavnom se ide sa singlovima, jer je tako praktičnije i lakše, ali mene je snažno vukao format albuma zbog sećanja na davna ushićenja nekim pločama koje su mi menjale život. I ovaj moj album sigurno spada u takve, jer ga je već promenio, makar samo meni. U prilici sam da vam ponudim ekskluzivu, jer sam upravo saznao da je moja pesma "Život" - sa još neobjavljenog albuma o kojem je reč, a koji će se zvati "Avgustovski januar" - uvrštena u glavni program Beogradskog proleća, među osamnaest od preko tri stotine prispelih pesama. Kada pogledam listu izvođača i autora, pomalo se osećam kao ružno pače, ali nije mi to prvi put da imam razloga da poradim na samopouzdanju.

Godinama svirate sa kolegom Nebojšom Dugalićem. Za koje razdoblje života često umete da kažete "Da, to su bili dani"?

- Stvarajući naš kabare, Nebojša i ja smo se, možda i nesvesno, vodili instinktivnim osećajem da su dani o kojima pevamo i govorimo upravo ovi, koji su nam dati takvi kakvi su. Možda smo, opet kažem nesvesno, time "uboli" recept za toliko trajanje. Naravno, sve to ne bi moglo da traje bez "amina" koji nam već više od osamnaest godina daruje publika, koja je pomalo i formirala svoje svetonazore uz nas i sa nama.

Čime je bio popločan put kojim koračate toliko dugo, a da to nikada niste otkrili?

- Kada bih vam odgovorio da su to bile dobre namere, niti biste mi verovali, niti bih ja verovao sebi. Stvarno mislim da je čarolija u tome što otkrivamo svoj put večito zabezeknuti spoznajom da je naš.

Kao glumac, morate da razumete ljudske sudbine, živote, osećanja, izbore, postupke. Koliko je teško da sve to učinite kod sebe?

- Ma, ne moram ništa, ali bolje bi bilo... U tome i jeste blagoslov ili prokletstvo bavljenja ovom profesijom. Tragajući za sobom, neminovno golicaš i razjaruješ svoje demone, koji ti zelenaški naplate svaku neopreznost. Rešenje je u isti mah jednostavno i nedostižno, ali sam ga zaboravio, inače bih vam rekao... Časna reč.

Šta još ne vidimo kod vas kao umetnika, jer to ni na sceni ni pred kamerama do sada niste izrazili?

- To bi možda mogle biti neke samoće, neki sitni sati i neka ushićenja i dileme iz kojih se rađaju inspiracije. Mada mislim da sve to i ne bi trebalo da bude vidljivo. Kada dođeš u restoran, ne ideš prvo u kuhinju...

Vaš život dokazuje da ste u velikoj meri dosegli zrelost, mir, harmoniju. U čemu još niste, pa se i dalje saplićete o sopstvene greške?

- Izvinite, ali nisam siguran da je vaša pretpostavka posve tačna, iako bih voleo da jeste. Još se dobrano saplićem o sebe, i mislim da ne bi bilo dobro i da bi bilo prerano ako bi bilo drugačije. Štaviše, pomalo se i plašim tog dana kada će mi se učiniti da hodam lako i kao po vodi...

Kako danas doživljavate i opisujete svoj uspeh i sreću na profesionalnom i na privatnom planu?

- Samo želim mir na svim tim planovima, i onda kada ga imam, neopisivo sam srećan. Mir je ono čemu težim, to je stanje koje mi najviše prija. Valjda su to te godine... Pokušaću da objasnim preko poezije. Kada se dogodi pesma, ne pišem zato što hoću da promenim svet nego da bih ostvario svoj mir, da bih je izbacio iz sebe. Uznemiri me i doživim stanja koja ne umem da objasnim, a smirim se tek kad pesmu dovršim. Često to bude u sitnim jutarnjim satima ili se nastavi do podneva sledećeg dana. Besane su noći kada se jave nemiri koji jedino mogu da se reše tako što ih pustiš da izađu iz tebe. Tako je kada je poezija u pitanju, a i kada je reč o muzici. To su moranja, pred kojima ne umem da budem prkosan, a nije da nisam pokušao.

Pošto vas na televiziji trenutno gledamo u ulozi Nikše Korlata u "Igri sudbine", kažite nam po čemu vam je taj lik zanimljiv za igru. Da li vas sada prepoznaju po toj ulozi?

- Naravno da mi se to dešava, jer je "Igra sudbine" najgledanija televizijska serija kod nas, ali interesantno je da me ne targetiraju kao negativca, već kao nekog sa kim bi želeli da naprave selfi. Pre neki dan su nas tri curice čekale ispred studija da se fotkamo i rekle su mi da sam im baš ja omiljen lik. Pomislih - ako sam im ja omiljen lik, nešto nije u redu ili sa mojom glumom ili sa svetom u kojem živimo. Još nemam odgovor.