VITEZA JE SRCE OTKUCALO: Odlazak istaknutog srpskog pisca, pesnika, scenariste, aforističara Milovana Vitezovića

Iza sebe je ostavio retko bogato i izuzetno raznovrsno delo: nema žanra i forme u kojima se nije ogledao, i to izuzetno uspešno, od poezije i aforistike, preko romana, do TV i filmskih scenarija i drama. Kao čoveku, možda mu je najbolje pristajala ona izreka: "Ako nekome nije pomogao, odmogao nije."

- Milovan Vitezović je bio jedinstvena kosjerićka ruža darova u srpskoj kulturi. Svaki od svojih darova negovao je posebno i naporedo, ali tako da stvaraju skladnu celinu.

Njegove misli su ušle u opšte izreke. Kad bi nekako moglo da se izračuna koliko je puta citiran u svakodnevnim razgovorima, videlo bi se da je stalno s nama. Njegovom zaslugom je Vuk Karadžić došao među Srbe kao da je živ. Profesorski šeširi, kraljevske čarape, đačko lajanje na zvezde i drugi književni motivi ostaju kao znakovi koji će se pamtiti.

Vitezović je bio čovek koji je drugima pomagao i kad je njemu trebalo pomagati. Sada se naše prijateljstvo koje je na vedrini trajalo šezdesetak godina odjednom pretvorilo u tužnu istinu iz njegovog poznatog aforizma "Srce me je otkucalo" - kaže akademik Miro Vuksanović. O svom životnom putu, Vitezović je zapisao:

"Rođen sam 11. septembra 1944. u Vitezovićima kod Kosjerića. Moj životni put je bio školski: Vitezovići-Kosjerić-Užice-Beograd. Premda sam školovanje okončao na Beogradskom univerzitetu, mislim da sam najvažnije naučio u Vitezovićima: pisati. Pisati sam učio na tablici, tako da sam naučio i brisati. Za sve hvale, mogu reći: zahvalan sam nauku brisanja. Za sve pokude, mogu požaliti što taj nauk nisam još bolje usavršio. San deteta je da želi nedostižno. U mom detinjstvu knjiga je bila nešto teško dostižno. Težeći nedostižnom - napisao sam petnaestak knjiga.

Izdvajam knjige namenjene mladima: 'Ja i klinci ko pesnici', 'Pesme koje rastu', 'Naimenovanja', 'Đačko doba', 'Lajanje na zvezde' i 'Izabrano detinjstvo'.

Mislim da sam počeo da pišem da bih se dopao devojčicama - izjavio sam sramežljivo u 32. godini. Četiri godine kasnije pročitao sam izjavu 72-godišnje Simon de Bovoar:

'Želim da me zavole i to je razlog zašto sam postala pisac.' Nedavno sam čitao da je slično rekao i Gabrijel Garsija Markes. Ja sam tu svoju izjavu pretvorio u ovu knjigu. Šta još da kažem? Gde god sam ljubio, bio je centar sveta." Završio je Fakultet dramskih umetnosti, bio urednik listova i časopisa "Susret", "Književne novine", "Satirikon", "Jež", dugogodišnji urednik Igranog programa TV Beograd, glavni urednik Umetničkog programa RTS i profesor na Akademiji umetnosti za predmet Filmski i televizijski scenario, a poslednje dve godine bio je na čelu Udruženja književnika Srbije i uspeo da ovoj asocijaciji pisaca da novi zamah.

Među četrdesetak knjiga, objavljenih u više od dve stotine izdanja, nalaze se bestseleri poput "Šešir profesora Koste Vujića", "Lajanje na zvezde", "Čarape kralja Petra", "Hajduk Veljko Petrović"...

Imajući poseban osećaj za svoje prethodnike, odužio im se romanima "Simfonija Vinaver", "Bulerleska u Parizu" (o Miodragu Bulatoviću) i "Gospođica Desanka". Kao vrhunski pesnik iskazao se u zbirkama "Slobodnije od slobode", "Vojnici u voćnjaku", "Pevanje srpsko", "Hamlet studira glumu", kao aforističar u "Moždane kapi", "Mislarica", "Čoveče, naljuti se", ili pre više od pola veka zabranjene i spaljene "Srce me je otkucalo". Kao dramski autor pisao je za pozorište, radio, film, televiziju, a dugogodišnji kolega - spisateljski i televizijski, Ljubivoje Ršumović, za naš list kaže:

- Milovan i od politike i od narodalija, viteški se borio protiv neumoljivog zaborava, a svoj nadimak Vitez priložio je časno na oltar srpske istorije i kulture!

Od premijere TV serije "Vuk Karadžić", koju je prema Vitezovićevom scenariju režirao Đorđe Kadijević, prošle su tri i po decenije, a ostalo je nešto možda najvrednije što je naša televizija iznedrila - što je tada u Rimu potvrđeno velikim Gran-prijem Evrope i ulaskom serije na listu kulturnog blaga Uneska, na predlog očaranog Umberta Eka.

- Sad znam da bez Milovana ja ne bih bio ono što sam, a ni on bez mene ne bi bio ono što jeste - kaže Kadijević, duboko potresen odlaskom još jednog u nizu prijatelja koji ga je "preduhitrio i otišao u raj pre njega".

- Mnogo smo izgubili svi sa odlaskom tako posebnog čoveka, a sve što je uradio, ostaje u samom vrhu, i kao čovek filma i televizije i kao pisac, naročito pesnik. Imao je duha i ironije i sa njim ste mogli "lepo da se ne slažete" jer je umeo, kad treba, da kaže nešto što svi mislimo. A to je činio tako da su mnoge njegove izjave i sentencije poput one "Dogodio se narod" apsorbovane kao narodne. Tek postajem svestan koliko je uticaja na javnost Milovan imao i koliko nam sve više nedostaje izuzetnih ličnosti danas, kada je sve manje ljudi takvog duha. Bolno mi je to što više nema Viteza. Sa rediteljem Zdravkom Šotrom Vitezović je sarađivao decenijama i srpskoj kinematografiji poklonili su hit filmove "Lajanje na zvezde" (ko se ne seća čuvene replike: "Kako Tanjug javlja, ja te volim") ili filma i serije "Šešir profesora Koste Vujića", koji je bio njihova poslednja saradnja.

- Svojevremeno sam napisao scenario za "Lajanje na zvezde", ali ga je tadašnje filmsko preduzeće izgubilo - otkriva Šotra.

- Prošlo je deset godina, a onda me je Vitez "naterao" da ponovo adaptiram njegovu knjigu i pišem scenario i na kraju smo snimili film koji smo obojica toliko želeli. Milovan je bio veliki poznavalac istorije srpskog naroda i tako je nastao naš veliki trodelni igrano-dokumentarni serijal - "Kraljevina Srbija", "Kneževina Srbija" i "Gde cveta limun žut". A junak "Vuka" u liku kneza Miloša i tumač role Koste Vujića Aleksandar Berček kratko nam je o Vitezoviću rekao:

- Bio je i ostao dragocen čovek srpske umetnosti.

Svetislav Bule Goncić, upravnik Narodnog pozorišta, koji je takođe tumačio junake koje je ovaj pisac iznedrio, rekao nam je da je Vitezovićeva smrt "ogroman gubitak, a on će izvesno, uz veliko poštovanje, živeti i dalje kroz dela i sve što je ostavio za sobom".

Iza Vitezovića ostala je jedna neostvarena želja: da na Velikoj sceni nacionalnog teatra ugleda predstavu "U ime oca i sina". Kad god bi mu bilo bolje, bio je u kontaktu sa rediteljem Milanom Karadžićem:

- Moja prva predstava bila je "Bajka o Vuku i Srbima", koja je "izvučena" iz prve epizode njegove serije "Vuk Karadžić". Bila je to i prva predstava na temu svih naših božićnih i drugih običaja. Posle toga, režirao sam njegov tekst "Princ Rastko, monah Sava" u "Buhi".

Na premijeru je došao i patrijarh Pavle, koji je posle predstave rekao: "Bajkovito, bajkovito"... Sada smo bili na trećem zajedničkom zadatku: pripremali smo "U ime oca i sina", kao nastavak priče o Svetom Savi. Bili smo na telefonskoj vezi, radio je na tekstu kad god mu je bivalo bolje. Pridružila nam se i dramaturškinja Ivana Dimić, želeli smo da premijera bude 27. januara na Savindan. Omiljeni pisac, koji je poslednji autorski tekst napisao za dodatak "Kultura" našeg lista ove godine povodom Sretenja, ostavio je iza sebe suprugu Miljenku, ćerke Amaliju, Jelenu i Selenu i sina Mihajla, a pre šest meseci dočekao je i unuku Lunu.

* * * * * * * * *

ALEKSANDAR VUČIĆ

NjEGOVA REČ OSTAĆE ZAUVEK

U NjEGOVIM romanima, pesmama, aforizmima, dramama, doživljavali smo suštinske susrete sa istinskim karakterom našeg naroda i kolektivnog duha, ali i sa individualnim nedoumicama, željama, predrasudama i strahovima. Pisac, dramaturg, aforističar oštrog pera i britkog uma, pripovedač i kritičar, hrabar i ponosan, ali u isto vreme nenametljiv i skroman, čovek kojem je prezime pristajalo uz ponosni i nesalomivi literarni duh, zabranjivan i slavljen, Vitezović je uvek bio prepoznatljiv ne samo po bogatstvu tema i sadržaja već i po posebnoj nijansi ironije, tako svojstvenoj našem duhu i društvenim i istorijskim prilikama. Milovan Vitezović ostaće jedan od onih slavnih i skromnih ljudi čija će reč ostati zauvek kao jedna od vodilja mladim naraštajima - kaže predsednik Aleksandar Vučić.

* * * * * * * * *

Ana Brnabić

Jedan od najvećih

ODLAZAK jednog od najvećih savremenih srpskih pisaca nenadoknadiv je gubitak za srpsku kulturnu scenu, ali i za kompletno srpsko društvo. Pisac koji svoju poruku i talenat nikada nije ograničavao na forme, već dokazao da je jednako velik i kada piše aforizme ili poeziju, kao i kada napiše roman ili scenario za film.

* * * * * * * * *

Ivica Dačić

NjEGOVO DELO NAŠA LEKTIRA

CELA Srbija danas žali zbog odlaska njenog najvećeg pesnika Milovana Vitezovića. Otišao je čovek koji je opevao naše najveće velikane i ostavio je najveći trag u našoj kulturi i našem sećanju. Delo Milovana Vitezovića će ostati naša lektira i čuvaćemo ga dok god je njegovih poštovalaca.

* * * * * * * * *

Maja Gojković

MISLILAC I HRONIČAR

SRBIJA je ostala bez jednog od najznačajnijih mislilaca i hroničara srpske stvarnosti. Pamtićemo ga kao autora koji je u svakom od žanrova ostavio upečatljiv, samosvojan i prepoznatljiv trag, kao čoveka koji je trajno obogatio našu kulturnu, umetničku i književnu scenu.

* * * * * * * * *

Matija Bećković:

Crni barjak nad knjigom

KOLONE preminulih u vreme kovida predvode srpski pisci. Odlaze gotovo neprimećeno, neispraćeni i neožaljeni. Kažu da ih je na onu stranu već otišlo 70, čitavo jedno udruženje. Nemoguće ih je sve prebrojati. Prvi su otišli pesnici Manojlo Gavrilović i Miljurko Vukadinović, a potom Rade Vojvodić, Milan Nenadić, Vladimir Jagličić, Aleksandar Petrov, Mirjana Stefanović, Miroslav Toholj, Zvonimir Kostić, Miroslav Jović, Đoka Stojičić, Petar Milošević, Stevan Tontić... A pre neki dan ode Radovan Beli Marković, gotovo prekjuče Aleksandar Jovanović, juče Dragan Mraović a danas Milovan Vitezović. Da ne zaboravimo Amfilohija i Atanasija koji su takođe bili članovi UKS. Nadam se da će ih oni tamo dočekati i opojati. Ne razumem kako se sve to desilo baš piscima. Valjalo bi uključiti sve alarme, a ne bi bilo pogrešno kada bi se na Francuskoj 7 istakao i crni barjak.

* * * * * * * * *

Milosav Tešić

Slavio život i srpski narod

JOŠ kao đak Užičke gimnazije Milovan Vitezović se pročuo kao pesnik. Otad pa do danas on se u sećanjima ondašnjih generacija užičkih gimnazijalaca gotovo neizostavno spominjao. Uz satirično-aforistiko stvaralaštvo, njegovo književno delo ostvareno je u trojstvu koje čine pesništvo (naročito dečje), drame i biografski romani, čemu treba pribrojati i njegova već čuvena scenaristička ostvarenja. Vitezović je bio koliko angažovan pisac toliko i pisac koji je slavio život i srpski narod. On je umeo da anegdotu razvije u umetnički uverljivu životnu priču. Ličnosti u njegovim biografskim romanima, zahvaljujući veoma zanimljivoj fabulaciji, deluju izrazito životno. Neki Vitezovićevi aforizmi, ma kako da se ideološki tumače, imaju opštenarodnu prihvaćenost.

* * * * * * * * *

Dušan Kovačević

Čovek u više primeraka

BIO je jedan od najznačajnijih pisaca u mnogobrojnim oblastima. Pisac klasične literature, pisac za mnoga značajna TV ostvarenja, a bavio se i svim drugim poslovima koji su vezani za pisanu reč. Pored toga, bio je pisac i za najmlađe, aforističar i uvek je radio dva, tri posla istovremeno. Kad god bih ga upitao šta radi on bi počeo da mi nabraja. U šali sam govorio da je on "čovek u više primeraka", jer to pojedinac ne može fizički da obavi.

* * * * * * * * *

Miloš Janković

Međaš pisane reči

VEST o iznenadnoj smrti jednog od najznačajnijih srpskih pisaca iskreno je rastužila članove UKS, naročito stoga što je pre samo dva dana preminuo još jedan član UO, književnik i prevodilac, a Vitezovićev kum Dragan Mraović, rekao nam je Miloš Janković, zamenik predsednika UO UKS i dodao:

- Smrt Milovana Vitezovića veliki je gubitak za srpsku književnost i srpski jezik, iako će njegovo delo trajno ostati kao jedan od međaša svekolike srpske pisane reči, a njegovi napori na negovanju i očuvanju ćiriličnog pisma kao inspiracija i putokaz za sve knjižvne stvaraoce koji na ćirilici pišu. Književno stvaralaštvo Vitezovića spada u esencijalne vrednosti kulture jednog naroda, one i onakve koje predstavljaju suštastvo kolektivnog bića i sveukupnog narodnog pamćenja.

* * * * * * * * *

Milivoje Pavlović

Veliki radnik za pisaćim stolom

BIO je ne samo dobar znalac ključnih etapa srpske istorije, već i veliki radnik za pisaćim stolom. On je odlično razumevao ključne etape srpske povesti i vezu između njih. O prelomnim događajima i ličnostima pisao je uzneseno, dokumentovano, originalno, kritički kad treba, uvek akribično - i to gotovo u svim žanrovima. Bio je toliko pouzdan da su se često konsultovali sa njim i ozbiljni ljudi iz Akademije, kad sami nisu mogli da razreše neku dilemu. Imao je biblioteku i arhivu bogatiju od mnogih ustanova. Iza Vitezovića ostaje velika praznina koja će teško biti nadoknađena. Šteta, još je mnogo toga mogao da uradi, a kao njegov prijatelj znam da je privodio kraju - radeći celog veka na više razboja - rukopise o nekim važnim događajima i ličnostima iz srpske istorije.

"Moram stalno da dokazujem da smo mi narod i sa kulturom, a ne samo sa istorijom", rekao mi je pre mesec, dva. To je, pretpostavljam, naučio radeći maestralnu TV seriju o Vuku. S tom mišlju je, verujem, i otišao sa ovog sveta, ostavljajući delo kojim možemo da se ponosimo i pred svetom i pred samima sobom.