UTKALA SAM MOJU NANU JOVANKU U LIK DRINE: Jana Milić Ilić o inspiraciji za ulogu u seriji "Kolo sreće", odrastanju na selu...

Glumi ju je privukla mogućnost da bude i Julija i Nora, da se "šeta" kroz dela i Dostojevskog i Šekspira i Čehova, a da pored toga ima i privatni život. Ipak, kako bi udovoljila majci, po završetku gimnazije upisala je Filološki fakultet. Posle godinu dana, primamljivost glume je prevagnula i položila je prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti. Gde god da se pojavi, Jana pleni šarmom, harizmom i pozitivnom energijom. Ali iza njenog širokog osmeha i toplih, crnih očiju krije se velika tuga. Kada je spremala diplomski ispit na FDU, majka joj se razbolela i ubrzo preminula. Najintimnija razmišljanja i osećanja glumica je utkala u zbirku pesama "Azbuka ćutanja", koju još nije spremna da podeli sa svetom. Lepa i manje lepa životna iskustva Jana uspešno pretače u likove. Već smo je upoznali kao Divnu u "M(j)ešovitom braku", Olgu Nešić u "Ranjenom orlu", Nataliju u "Đavoljoj varoši", Lejlu u "Larinom izboru" i Marinu Filipović u "Istinama i lažima", koja joj je donela veliku popularnost.

Radnim danima, od 21.00, na Prvoj TV, gledamo je kao ženu iz naroda, Drinu Popović, u "Kolu sreće". Kad nije pred kamerama, Jana je posvećena supruga producenta Miše i majka 7-godišnjeg Đorđa.

- Još snimam "Kolo sreće" i u pregovorima sam za tri nova projekta. Krajem sledećeg meseca završavamo snimanje i sad sam koncentrisana na to po 12 sati dnevno. Kraj prve sezone veoma je uzbudljiv. Ne znam hoće li biti druge sezone "Kola sreće". Uvek postoji mogućnost, ali to zavisi isključivo od Prve TV - kaže za "TV novosti" Jana Milić Ilić.

U čemu ste pronašli inspiraciju za lik Drine, jednostavne žene sa keceljom oko struka i seoskim akcentom?

- Drina je čestita, moralna žena, možda brzopleta i oštra na jeziku, ali je prikaz pravog prijatelja. Zaljubljena sam u Drinu kao lik. Dugo mi se nije desila tako divno napisana uloga, osvojila mi je srce, a u nju sam unela i dašak mog kraja. Veoma sam ponosna na to.

Kada smo se bavili njenim poreklom, svrstali smo je u moju rodnu Župu, u Župski Aleksandrovac. Inspiracija mi je bila moja baka, na koju sam baš ponosna. Bila je čistog srca, kao Drina, što na umu to na drumu, sve je govorila šta misli, uvek je štitila onog koga voli... Baš sam utkala moju nanu u tu Drinu, i verujem da sad konačno imam odgovor na pitanje "Koja ti je omiljena uloga". Šta god budem dalje radila u životu, mislim da će Drina u mojoj karijeri ostati kao pečat.

Po čemu se još sećate te svoje nane? Govorite o njoj kao o važnoj figuri u vašem životu.

- Baka Jovanka je bila tatina mama. Odrastala sam uz nju. Raspuste i svaki slobodan vikend sam provodila kod nje na selu. Koliko su me odgajali roditelji, toliko je i ona. Baka i deka su najveće bogatstvo koje dete može da ima. Imam sreću da sam rasla tako da sam imala i svoj grad i svoje selo, i nanu i deku i domaće životinje. Danas deca rastu tako da nisu upoznata sa time kakvo je bogatstvo selo, i koliko je sve to lepo. Možda nema svako mogućnost za to, ali ja sam sve to imala, i trudim se da i mog sina, kad god smo slobodni, odvedem na selo, da tamo uživamo.

Da li su vas odlasci na selo podstakli da pišete poeziju?

- Mislim da je to možda malo i genetski. Meni su skoro svi u familiji filolozi, dete sam profesora, i tata i mama su bili profesori srpskog jezika i književnosti. Od malih nogu bila sam u svetu knjiga, rano sam naučila da čitam i počela sam da čitam i dela koja nisu za taj uzrast. Imali smo kućnu biblioteku i uronila sam u taj svet punog srca. Veliki sam zaljubljenik u knjige i u pisanu reč, a kasnije sam zavolela i film i pozorište. Što sam više čitala, više sam bila inspirisana, tako da sam počela da pišem zato što sam mnogo čitala, a kada sam čitala uvek sam i maštala. Kako sam otkrivala svet i prolazila kroz faze odrastanja, nastajala je moja knjiga koja se zato i zove "Azbuka ćutanja". Sada mi je veoma čudno što imam zapise još iz osnovne škole, zatim iz gimnazije, sa fakulteta i posle njega. Imam ceo svoj život u toj poeziji. Imala sam faze kada sam prestajala da pišem, ali pisanje je skoro uvek bilo prisutno.

O čemu ste ćutali u vašim stihovima?

- Veoma rano sam prošla kroz teške faze u životu, poput smrti roditelja. Svi smo imali događaje koji su obeležili naš život i s vremenom učiš kako da se nosiš sa tim gubitkom i u ljubavi, i u prijateljstvu, i u životu. Moje pesme govore o tome koliko sam se menjala, kako sam podnosila ono što život donosi, kako je na mene uticao fakultet...

Vrlo su intimne i veoma iskrene. Nikad nisam ulepšavala svoje pesme, uvek sam pisala direktno iz srca i to je možda jedan od razloga zašto ih nisam objavila. Nekad razmišljam o tome, pa se predomislim. Umem da budem privatno zatvorena i "Azbuka ćutanja" je možda sve to što držim u sebi, tu je duša na "izvol'te".

Pošto ste toliko umetnički nastrojeni, u čemu pronalazite svakodnevni podstrek i lepotu življenja?

- Kad rodite dete, ne postoji ništa što može da nadahne, usreći, unesreći, razboli, razveseli kao dete. Ono postane svrha života, svrha svega. To razume samo roditelj. Moj sin Đorđe, uvek mi izmami osmeh, i zbog njega živim. Svako jutro kada ustanem i kada ga vidim, razvučem osmeh od uveta do uveta. Ne postoji način da lepše počne dan. Naravno da pored njega postoje i druge inspiracije u mom životu, ali od kada sam ga rodila, on je glavna. Od kada Đorđe postoji u mom svemiru, sebi ne dozvoljavam da na bilo kom polju ne dam sve od sebe, zbog njega. Želim da bude ponosan na mene.
 

MJUZIKL MI JE NEOSTVARENA ŽELjA

REKLI ste da biste voleli da se oprobate u mjuziklu. Šta vam je zanimljivo u tome, pa želite da budete deo tog sveta?

- Obožavam muziku. Pored svega o čemu smo pričali, bake, deke, mog odrastanja, pisanja, moje poezije, filmova i pozorišta, muzika je deo mog života. Stalno pevam. Imala sam predmet Tehnika glasa na Fakultetu dramskih umetnosti, i mimo toga nisam muzički obrazovana, ali sam sluhista. Baš volim da pevam, ali nisam se oprobala u mjuziklu jer mi se nije pružila prilika. Jednom sam otišla na kasting, sećam se da sam imala užasnu tremu, i posle toga nisam više nikad. Mislim da bih se snašla u tome i baš bih volela da ostvarim tu želju.