NISAM VIŠE KAO FURIJA: Sonja Kolačarić o "Močvari", "Nečistoj krvi" i "Vremenu zla", umetnosti, Nikoli Tesli, velikim romanima Dobrice Ćosića

Ako čovek u ranom periodu prepozna to što mu je Bog dao, onda ima šansu da provede život ispunjen bar poslovno, što je vrlo važno.

Ovako Sonja Kolačarić za "TV novosti" govori o glumačkom pozivu, koji je neprekidno vuče novim spoznajama o drugima i sebi. Kao da je već datum rođenja, ujedno dan kada je preminuo jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito, predodredio Sonji, budućoj glumici, upis u "almanah" srpskog glumišta. Prvu ulogu odigrala je u filmu "Belo odelo" kad joj je bilo 19, a već sledeće godine zaigrala je uz glumačke bardove u ratnoj drami "Nebeska udica". Publika pamti i hvali njene role u filmovima "Mrtav "ladan", "1 na 1", "Čarlston za Ognjenku", kao i serijama "Ono kao ljubav", "Tate" i "Državni službenik". Životna i profesionalna zrelost donele su joj posebnu energiju kojom je nedavno ispunila i likove Monik u "Vremenu zla", Stojne u "Nečistoj krvi" i Marije u drugoj sezoni "Močvare", koju pratimo na Superstar TV i RTS 1.

U nastavku "Močvare" igrate doktorku Mariju Garčević, koja živi u Senti, u zamku sa porodicom. Istakli ste da svaki lik u seriji ima tajnu. Koja je Marijina?

- Milena Marković je napisala likove izuzetno slojevito i svaki nešto krije. Velika je uživancija i velika odgovornost tumačiti ih. Postoje tri glavne porodice, čije priče pratimo u Senti. Jedna od njih je Garčević, a Marija je po devojačkom poreklu iz porodice Ivković. To je još starija vojvođanska familija koja je dovedena do ivice siromaštva.

Marija je udajom za Željka Garčevića obnovila zamak koji joj po nasleđu pripada i obnovila je porodičnu idilu. Živi na potpuno miran način i uživa u porodičnom životu. Veoma je inteligentna, član je Mense, mogla da ostvari nešto više u životu, da napreduje u karijeri, ali odlučila je da bude doktor opšte prakse, da živi sa suprugom i ćerkama u miru, u zoni komfora.

Marijin suprug Željko (Miloš Timotijević) je lokalni biznismen. Oboje pripramaju venčanje starije ćerke Lidije (Lidija Kordić) kada se desi ubistvo. Kakav nemir taj događaj unosi u njih?

- Njih dvoje su veoma slični. Oboje su posvećeni ćerkama, vrlo su brižni i veoma vode računa o porodičnoj idili. Međutim, čini mi se da su napravili prezaštićene devojke.

Pošto odrastaju i počinju da vode svoje živote, roditelji ne mogu više toliko da kontrolišu njihove postupke, što vodi do turbulentne porodične faze. Marija ubistvo doživljava vrlo uznemirijuće, pogotovo zato što je navikla da živi mirno. Ubistvo protresa njen život i uvodi je u dinamiku koja je njoj krajnje neprijatna. Mariji je stalo do toga da održi bar privid porodične idile i reputacije ugledne lekarke, koja je dobra u svom poslu i koja pomaže ljudima...

U "Nečistoj krvi" igrali ste potpuno drugačiji lik Stojne. Da li vam je nju bilo teže da dočarate nego Mariju?

- "Nečista krv" je potpuno drugačija u žanru i u karakteru. Imali smo ženu kojoj su okolnosti nametnute i koja od početka nije mogla ništa da bira. A u "Močvari" imamo Mariju, koja drži stvari u svojim rukama, a sticajem okolnosti se njen mikrokosmos raspada. Marija ima priliku da sama ostvari ono što joj je važno, dok je Stojna žrtva, marioneta, ping-pong loptica koju svako okreće na stranu koju želi. Oba lika su nosila određenu težinu, slojevitost, i stvarno su obe uloge bile veliki izazov za mene. Zahvaljujuži njima imala sam čast da tumačim velike pisce. Bora Stanković je fantastičan pisac iz prethodne epohe, a Milena je možda i najbolji savremeni pisac. Ne mogu da ih poredim.

Još jedan lik iz književnosti bila je i Monik iz "Vremena zla" koje je nastalo po delu Dobrice Ćosića. Kakav je bio vaš doživljaj tog romana i serije?

- Ne znam da li je Ćosić lektira, srednju školu nisam završila jer sam malo ranije upisala fakultet. Čitala sam Ćosića tek sad. Kad su me pozvali u projekat, pročitala sam celu trilogiju, i bila sam "patosirana". Imala sam utisak kao da čitam Dostojevskog, pogotovo zbog delova u kojima opisuje unutrašnji život Bogdana Dragovića u ruskom hotelu. Ta poglavlja nisu dovoljno dinamična da bi mogla biti ekranizovana, pa su preskočena. Pozivam sve da čitaju roman. Ovaj posao je divan, jer osim toga što se bavim glumom, dobijam zadatak da nešto pročitam, što me potpuno izmesti iz tog trenutka, i u čemu uživam. Baš sam radosna.

Posle toliko godina, šta vam je magično u glumi?

- Sve je magičnije, iskreno. Kako čovek sazreva, ima sve više unutrašnje slobode, ima više pameti, uslovno rečeno, manje ga stvari opterećuje, ima više iskustva, a sve je to važno za ovaj posao. Otkrivamo svet oko sebe bez kraja i konca. Kad kažem svet, najpre mislim na ljudske duše, otkrivamo sebe, otkrivamo druge ljude. To nas čini kvalitetnijim sagovornicima i ljudima koji stvarno mogu da doprinesu društvu, makar i minimalno. Sa druge strane, nama je to terapija u ovom surovom svetu. Ona je svet igre, mašte, radosti, bliskih prijateljstava. U svakom slučaju smo na dobitku.

Šta ste otkrili o sebi? Da li postoji karakterna crta koju ste se trudili da popravite, a koja vam je možda smetala i u glumi?

- Otkrije se mnogo ako čovek ima potrebu. Mi, kao glumci, imamo mogućnost da se time bavimo možda malo dramatičnije, drastičnije, i na fakultetu smo imali čak i tim ljudi koji nas je usmeravao kako da dođemo do ličnih istina. Mislim da bi svaki čovek trebalo da se trudi da otkrije sebe kako bi mogao da otkriva druge i da im eventualno pomogne, istovremeno da se nadograđuje, radi na sebi, popravlja svoje mane kako bi završio ovaj život u svom najboljem izdanju, da bi ostvario ako ne svoj pun potencijal, onda bar veliki deo njega. Što se tiče glume, najviše sam radila na svojoj brzini. Dosta sam brza, brzo mislim, brzo govorim, i mislim da sam možda u tome napravila najveći napredak. Nisam više kao furija, a bio je izazov da tu karakternu crtu umirim. Što se privatnih osobina tiče, ima tu svega i svačega, ali to je borba koja traje.

Šta je za vas pobeda u životu, na šta ste ponosni?

- Pobeda mi je svaki put kada u meni pobedi dobro. Mislim da ne postoji sitnica u smislu dobra i zla. U saobraćaju je uvek mala pobeda ako vas neko iznervira, a vi ga ne opsujete.

Verujem da svako malo zlo koje iz nas izađe, ostane zabeleženo u kosmosu, i da se od toga tka čitav naš univerzum. Kada god u meni pobedi dobro, osećam se veoma važno, kao da sam nešto postigla. To su svakodnevne borbe. Kada bismo se trudili oko toga, čini mi se da bismo mogli mnogo da doprinesemo kolektivnoj svesti i našem društvu.

U čemu nalazite otklon od profesije?

- Postoji fizički i emocionalni zamor, ali to se kompenzuje onim što se dobija kroz kontakt sa drugima, sa delom, sa publikom. Ne osećam se iscrpljeno zbog posla. Ako zaista treba da se odmorim, legnem u krevet i čitam knjigu. Opet sam u umetnosti. Sve što se tiče umetnosti, može samo da me ispuni.

Koju literaturu volite, šta ste poslednje čitali?

- Trenutno čitam knjigu o Nikoli Tesli i njegovom životu. Saznala sam mnogo interesantnih činjenica, a malo sam čak i opsednuta Teslom. Za mene je Tesla čarobna ličnost, ali saznala sam da je bio daleko od savršenog, imao je mnogo nesavršenosti sa kojima se borio. Inspirišu me veliki ljudi, inspirišu me veliki pisci, i volim da saznajem o piscima kroz njihova dela. Čitala sam nedavno o Selindžeru i o njemu sam saznala svašta što me je baš inspirisalo.
 

Mama, najozbiljniji zadatak u životu

KADA niste u umetnosti, čemu ste posvećeni?

- Mama sam dvojice sinova, koji su sada u osnovnoj školi. To je posao sa punim radnim vremenom, koji mi je glavna životna preokupacija. Roditeljstvo je velika i ozbiljna odgovornost jer se trudite da ti ljudi, koje smo rodili, postanu i ostanu stabilni, jer od njih zavisi celokupna budućnost našeg društva. To je mnogo odgovorniji posao i definitivno je moj prioritet i najozbiljniji zadatak u životu. Umetnost me relaksira i daje mi mogućnost da, ako mogu, bilo šta dodatno doprinesem.