POZORIŠNA KRITIKA: Stoj, gledaj u vatru, plači i voli
U PREDSTAVI "Iranska konferencija", jednog od najkontroverznijih evropskih dramskih pisaca današnjice, Ivana Viripajeva (Rus, živi u Varšavi), važan dramski momenat je da učesnici susreta o ljudskim pravima u Iranu pređu granicu sopstvenog limita, bilo na polju kojim se bave, bilo u ličnom pogledu na svet, i postanu očigledno "globalno selo", u kome ima svega, osim saglasnosti oko životnih i ontoloških stavova.
Novosti
U predstavi Ivane Vujić (u impresivnom prevodu sa ruskog Sanje Milić), Danijel Kristensen, islamolog (Zoran Ćosić), Oliver Larsen, teolog (Gojko Baletić), Magnus Tomsen, politikolog(Bogdan Bogdanović), Astrid Petersen, novinarka (Maja Kundačina), Gustav Jensen, pisac (Slobodan Beštić), Sestra Avgustina, sveštenica (Bojana Bambić) i Paskval Andersen, dirigent (Nebojša Kundačina), osim "salonskih" čarki, nisu uspeli da nas ubede da njihov humanistički i intelektualni potencijal mogu da se suprotstave bespoštednoj životnoj drami. O Iranu, tamošnjoj tradiciji, duhovnosti, religioznosti i društvenom sistemu Viripajev nije ni imao nameru da nas pouči. Sve što je trebalo da se desi, jeste da bujica reči, koje ostaju tamo gde su, bez obzira na kontrastavove, postane okidač za dramski sukob...
Tek kad se na sceni pojavi Ema Šmit Paulsen (odlična Radmila Živković), bivša TV voditeljka, supruga premijera, prisutnog u sali, alkoholičarka, predstava zaliči na drame Viripajeva, zadobije onu autentičnu, sudbinsku tragiku, poznatu iz njegovih "Pijanih", na primer. Ton kojim govornici saopštavaju svoje stavove, njihov govor tela, način na koji prihvataju kritiku ili pohvalu, trebalo bi da više govori o takozvanom Zapadnom svetu (koji je u fokusu Viripajeva), nego slapovi učenosti i blagoglagoljivosti, koji ništa ne menjaju i nikome ne mogu da pomognu. "Premijerka" jedina posumnja u ono što je videla u pasivnim krajevima sveta, koje je kao humanitarka posetila, u vaskoliku sreću i slogu, sa kojom tamošnji živalj tretira svoje strašne životne prilike. Tu je ključ komada "Iranska konferencija", u ironiji, kojom se komentarišu dobronamerni istraživači, koji iz svojih kabineta rešavaju kamenovanje žena zbog nemorala i strašne zločine terorista. Na kraju, iranska pesnikinja, nobelovka Širin Širazi (Vjera Mujović), posle dvadesetogodišnjeg zatočeništva, održi besedu o zameni svog ličnog bića sa kosmosom "roba ljubavi", što je izlaz iz okova svake vrste i ideal vrhunske slobode. "Stoj na svom mestu i čekaj, poslušaj me. Verovati i Znati, to i jeste ceo naš život", kaže pesnikinja u finalu predstave.
Kroz scensko izvođenje "Iranske konferencije", pratili smo na videu zločine terorista, ratna razaranja, auditorijum konferencije i puža koji mili zemaljskim šarom, po našim i tuđim mukama. Filip Rasmunsen, direktor konferencije, preobraćen je u ženu, bez stvarnog razloga (Vanja Milačić), kao i otac Avgustin, koji je postao sestra Avgustina.
Jedan od najznačajnijih pozorišnih dramskih disputa, "Iranska konferencija" Ivana Viripajeva, postala je ilustrativna predstava za nagvaždanja o onome što je daleko, pa se, tako, malo koga iz sveta nauke i politike i tiče. Stvarnog sukoba nije bilo.