I KRALJICA NATALIJA I LJILJANA IZ BLOKOVA: Katarina Marković o serijama "U zagrljaju Crne ruke" i "Blok 27", odrastanju u Kruševcu

I posle skoro 15 godina, kako nam priča, pred svaki izlazak na scenu i svaki kadar ubrza joj se puls i javi posebna vrsta uzbuđenja.

- Gluma je mnogo specifičnija po onome što daje nego po onome što uzima. Darežljiva je, daje osećaj da činiš nešto drugačije, nešto važno, da raduješ ljude, da ih veseliš kada te gledaju, da ostanu zapitani ako pogledaju nešto što ih isprovocira na razmišljanje - kaže za "TV novosti" Markovićeva, koja je do sada na televiziji najčešće igrala u komedijama i nedavno dočekala da se pokaže kao dramska glumica. U seriji "U zagrljaju Crne ruke" bila je kraljica Natalija Obrenović, u "Bloku 27" igrala je Ljiljanu, majku dvoje glavnih junaka, a u drugoj sezoni "Močvare" gledaćemo je kao Bojanu.

Kako ste doživeli seriju "U zagrljaju Crne ruke" i lik kraljice Natalije?

- Pošto je serija imala samo pilot, odnosno tri epizode, stvarno verujem da će imati nastavak. Bilo nam je lako i divno zato što je Radivoje Raša Andrić reditelj koji mnogo voli glumce. Ta serija je po žanru sitkom komedija smeštena u epohu. Veoma sam se obradovala kada sam pročitala scenario. Ta vrsta duhovitosti, ironije i šale na račun sopstvene istorije podsetila me je na jednu od meni dražih HBO serija The Great.

Događaji su smešteni u epohi, pisac se služio istorijskim činjenicama ali ih je na zabavan i duhovit način adaptirao, a dijalog i odnosi su izuzetno savremeni. Snimali smo na 40 stepeni u kostimima iz epohe, ipak lako je kad deliš kadar sa kolegama koje ceniš profesionalno i privatno, i kad Raša sve dobro vodi, tako blago i divno.

Paralelno sam snimala i "Blok 27". Eto, to gluma može - da si u jednom danu i kraljica Natalija i Ljiljana iz blokova.

Kakva je ta Ljiljana iz "Bloka 27"? Serija je po žanru bliska hororu i uteruje strah u kosti.

- To je psihološka triler misterija. Nisam obožavalac klasičnog horor žanra, ali ako horor podrazumeva misteriju i nešto onostrano, takvi filmovi i serije me i uzbuđuju i plaše. Postoje stvari koje ne kontrolišeš i koje tvoj racio ne može da objasni. Takve stvari mene umeju da uplaše. Naslućuješ da nešto nije u redu, a nemaš racionalno objašnjenje šta. Tako i Ljiljana, kako odmiče potraga za njenim izgubljenim detetom, shvata da to neće biti rešeno iz racionalnog ključa, da policija možda neće rešiti slučaj, da nije to nešto što će biti lako objašnjivo. Kao i svaka majka, ona želi da veruje da će sve biti u redu, a duboko oseća da neće. Nisam majka, ali verujem da je majčinski osećaj gotovo uvek nepogrešiv.

U "Bloku 27" tinejdžeri su glavni junaci. Kako vam priča izgleda iz njihovog ugla?

- To su osetljive godine, pogotovo kada nemaš stabilnu porodicu, a porodica Milice i Rastka ne funkcioniše. Dominacija oca mnogo je jača nego majčina toplina. Dete preispituje autoritete i nesvesno preispituje i sebe. Iz tog bunta, ako mu nešto u porodici ne odgovara, dete "beži" od kuće, priključuje se grupama koje su loši izbori. Deca iz prkosa rade svašta, a pritom su u tim godinama senzitivni, povredljivi, nežni.

Još je sve kao buđenje proleća, sve u tebi cveta, a ti se kao latica lako otkidaš ako te neko povredi, i ne znaš kako da reaguješ. Roditelj bi trebalo da razume svoje dete kada u tim godinama uradi nešto što njemu nije po volji.

Po čemu pamtite odrastanje u Kruševcu? Da li ste bili prkosni cvetak koji se odmetnuo u glumice?

- Kruševac je mala sredina i itekako može biti izazova poput onih koje su imali Milica ili Rastko u seriji "Blok 27", ali ja sam dete iz porodice pune ljubavi i topline. Starija sestra je krčila staze i prolazila njima, tako da je meni taj put sticanja roditeljskog poverenja bio brži i lakši. Ona je osvajala slobodu za izlaske i druženje, a ja sam to samo nasledila. Bila sam takvo dete da sam uvek vodila računa da ih ne povredim ili izneverim. O nekim mojim događajima koji tada možda jesu bili blaži incidenti sad pričaju kao o duhovitim momentima. Nisam nikad pobegla od kuće na ceo dan, ali imala sam neke neobične odluke o tome šta ću istraživati, koju ću muziku slušati, sa kime ću se družiti. Ne mislim da su moji izbori uvek bili divni, ali nisam ničim roditelje dovodila u neprijatne situacije ili se bunila i branila kao što smo videli u "Bloku 27", jer nisam imala od čega.

Šta je gluma za vas?

- I širina i prostranstvo i sloboda i mogućnost da svašta kod sebe i osvetliš i potamniš. Ona može biti sve i ti u njoj možeš svašta, baš svašta. I čudesna je, izmesti te u nešto potpuno drugo. U ma kojim okolnostima da si i ma šta ti se dešavalo u životu, tih dva sata, koliko traje predstava, ili kad si na probama ili na snimanju, izmestiš se i ona te izvuče iz tvojih životnih okolnosti, prihvatiš neke druge i živiš te male živote. Gluma je i čišćenje od sebe. Kad si kao ja, kad si brz, pa brzo hoćeš da rešiš nešto, gluma dođe kao odmor od sebe same. Posle, kad se sebi vratiš, malo stabilnije sagledaš stvari. I osećam slobodu, a osećala sam je otkad sam bila student. Moj profesor Vlada Jevtović insistirao je na slobodi i pokušajima i stalno nam je govorio: "Proba je da se proba". I stvarno je more mogućnosti i izbora kada smeštaš sebe u neki lik.

Da li se nekad možda kajete zbog odluke da na trećoj godini odete pred kamere, jer ste se godinama kasnije borili s time da vas gledaju samo kao komičarku?

- Ne mogu da kažem da mi to nije donelo nemire i preispitivanje. Za nešto si nemoćan, jer gluma je profesija u kojoj si biran za uloge, a ti ih prihvataš ili odbijaš. Kad sam završila tu seriju, reditelji su me mahom videli u gotovo istim ili sličnim ulogama, koje nisam odigrala, što je bio moj izbor. Sa ove distance ne mislim da bi bilo drugačije i da sam ih snimila, ali u tom trenutku to nepristajanje mi se činilo kao nema pobuna i donosilo mi je mir. Čekanje nije uvek prijatno. Nisu to uvek lepa iskustva, ali je dobro što se nečemu nauče. Nisam strpljiva osoba i ako sam se ičemu naučila, to je strpljenje. Profesor Jevtović nam je govorio da gluma jeste maraton i da treba da trčiš dugo, dugo, dugo, i da je istrčati trku pre vremena najgore što može da ti se desi. Kada se sada vraćam na tu njegovu rečenicu, shvatam da je sve u redu i da je baš tako trebalo da bude. Za svakog glumca je važno kad može da bude u različitim žanrovima i ulogama.

Šta biste još voleli da pokažete da umete, u kom žanru ili liku se vidite?

- Nije to neka konkretna uloga. Postoje reditelji sa kojima bih volela da radim i glumci sa kojima bih volela da igram. Verujem da bih nešto naučila, da bi proces bio drugačiji i da bih postala bolja u radu sa tim ljudima. Volela bih da za 20 ili 30 godina, kad se budem okretala da pogledam šta se sve dešavalo, pomislim da je moja karijera bila stabilna uz sva preispitivanja, dileme i strahove, ali i bogata u različitosti uloga. Ne mogu još o tome da pričam, 15 godina sam u ovom poslu i nije vreme da svodim račune.
 

RASTEREĆENjE DUŠE

KADA imate vremena, šta volite sebi da priuštite?

- Sada sam se ulenjila, ali pre sam umela da se istrčim ili da treniram. Fizička aktivnost drugačije angažuje telo i možeš da pustiš malo mozak da se odmara. Mislim da je to veoma važno, jer ne činiš dobro samo svom telu nego i svojoj duši. Rasteretiš je i odmoriš dok ti je sva koncentracija na telu. Umem da uživam sa prijateljima, da budem publika za neki dobar film ili seriju ili predstavu, ali i da budem sama i čitam.