CELA PLANETA NA OŠTRICI ŽILETA: Rediteljka Ivana Vujić uoči premijere "Iranske konferencije" u Narodnom pozorištu

U našem nacionalnom teatru se, svakako, izvodi s dobrim razlogom i umetničkim pokrićem:

- Pre svega, Viripajev se svrstava među najbolje evropske pisace današnjice - kaže rediteljka Ivana Vujić.

- Prvi put radim savremenu rusku dramaturgiju. Izabrala sam ovaj tekst i zatražila prevod (Sanja Milić), pa je reč ne samo o srpskoj praizvedbi već i celom regionu. Ovo delo donelo mu je i prestižnu nagradu "Zlatna maska" za najbolji dramski tekst. Radi se o izuzetnom komadu, i po formi i po sadržaju.

U čemu je njegova osobenost?

- Kao što sam naslov kaže reč je o konferenciji. Pošto govorimo o pozorištu, ta konferencija uvek uključuje i izvođače i gledaoce. Takođe, tema kojom se, kao i uvek, bavi Viripajev je beskrajno duboka. Ako je Bob Vilson "unuk" Brehta, onda je Viripajev unuče Antona Pavloviča Čehova. U njegovom fokusu je stanje čoveka, danas. A to je jedno od trenutno najvažnijih pitanja: ko smo mi kao ljudi...

Komad se zove "Iranska konferencija" a dešava se u Kopenhagenu?

- Pisac počinje citatom iz "Hamleta" i rečima: "Danska je tamnica". Paralela sa Šekspirom je očigledna, Viripajev ispituje tamnicu svakog od nas bez obzira na društvenu poziciju. Možeš biti bogat, a očajan. Inače, pisac odlično poznaje persijsku poeziju, njegovo delo korespondira sa poemom "Govor ptica" pesnika Atara iz 14. veka. Po toj poemi Piter Bruk napravio je čuvenu predstavu "Konferenciju ptica". Dakle, reč je o njegovom dubokom promišljanju i poznavanju sveta.

Kada su počele prve probe u decembru, niste ni sanjali ovakve aktuelne događaje. Tema konferencije je sukob Istoka i Zapada?

- Ne samo to, već i celog jednog sveta koji naizgled deluje da je u redu. Ali ophrvan egocentrizmom, sebe traži i odbija ljubav kao rešenje. Takođe, današnji svet je zaboravio na tradiciju čitave stare civilizacije (antičke Grčke i Persije) u kojima su etika, moral i ljubav smatrani stubovima društva. Sve to, stravično, u dosluhu je sa današnjim momentom.

U sveopštoj histeriji, zabranjuju se vrhunska ruska umetnička dela za izvođenje. Kako objašnjavate ovo anticivilizacijsko ludilo?

- Upravo time da se zaboravilo na tradiciju i temelje, stara znanja i vrednosti. Pred nama je potpuno izbezumljeni kapitalizam koji jednostavno, ne može da postoji bez mržnje i rata. On ljubav ne poznaje, proterana je iz života. Zato Viripajev i počinje sa "Danska je tamnica, kneže. I te kakva..." To simbolizuje jedan razvijeni svet koji ne može da prihvati drugoga. Ali, Viripajev je veliki pisac, ujedinjuje Istok i Zapad u traganju za smislom. Njegov pokušaj odgovora na pitanje ko smo mi danas, na planeti Zemlji, kad se ovakve stvari dešavaju, nije nikakva dogma. Gledamo kako se svet nalazi na oštrici žileta između dve suprotstavljene strane. Viripajev se bavi egzistencijalnim pitanjima svakog čoveka i njegove lične tamnice, bez obzira na to iz kog dela sveta dolazi.
Čime je zarobljen?

- Samim životom, kao kod Čehova. Oslobođenje traži prihvatanje drugog i sebe, u datim okolnostima.

Savremeni svet nije samo svet medija već i frustrirajućih društvenih mreža. Kako se čovek doveo u situaciju da zavisi i od anonimnog mišljenja?

- Tehnologije su se veoma razvile i pripremaju se da zamene čoveka. Napravljene su veštačke materice u kojima će se stvarati ljudi. Već postoji veštačko meso i druga hrana. Čovek se mora odupreti izazovima, jer bi moralo biti jasno da su ljubav i davanje najviši stepen postojanja. Kriza u svetu i nastaje zbog otimanja. U takvim vremenima pojavljuju se najrazličitiji oblici perverznih aktivnosti i gluposti! Mi smo, ovde, na našu žalost ili radost, navikli na krizne situacije. Dobro je da ne pripadamo nijednom savezu. Tako nikom nismo obavezni.

Da li jedan narod sazreva prolazeći kroz Scile i haribde?

- Naravno, onda čovek gleda šire. Pitanje straha je pitanje vere, ljubavi i nade. Čoveku koji se ne plaši, ovo trojstvo daje snagu. Komad "Iranska konferencija" govori upravo o svemu što se danas dešava. Svi veliki umetnici anticipiraju budućnost, pa i Viripajev pišući komad 2019. godine ispituje svu haotičnost egocentričnog sveta, traganja za putem povratka korenima i tradiciji. To daje snagu i mogućnost utamničenoj ljubavi da se oslobodi. Komforni život, koji nam se stalno prezentuje, umrtvljuje čoveka i čini ga nesposobnim. Kad naiđe patnja, nemoćan je. Ne zna kako da reaguje, jer ništa nije osetio.

A bez osećanja ne može da odgovori izazovima. Šta je epidemija nego izazov? Život mora da pobedi. Ostaje suštinsko pitanje: kako živeti.

Pa kako?

- Osvešćujući emocije i otpuštajući svoje sebične, stalne zahteve i opsednutost samim sobom.

Viripajeva porede sa Čehovim i zbog humora u delu, uprkos teškim okolnostima njihovih junaka?

- On je duhovit pisac, razmatra život sa svih strana. Kao i Čehov voli svog junaka, uviđa da je život splet potpuno kontradiktornih suprotnosti. Kao što bi rekao naš veliki pisac Aleksandar Popović - točak koji se okreće ne skuplja mahovinu.

Poruka pisca

ANSAMBLU Narodnog pozorišta uoči premijere stigla je poruka pisca:

- Za mene je velika čast što ste odlučili da postavite ovaj komad u Srbiji. Oduvek sam silno želeo da dođem jer, zaista, nas vezuju duboki istorijski i kulturni koreni. Nadam se da će predstava imati uspeha. Grlim vas, Ivan Viripajev.

Ekipa

NAŠA sagovornica uz režiju potpisuje adaptaciju, scenografiju i izbor muzike. Dramaturg je Ljubinka Stojanović, kostimograf Dušica Knežević, a za scenski pokret bila je zadužena Sonja Vukićević.

U podeli su Rada Đuričin (u alternaciji sa Vanjom Milačić), Zoran Ćosić, Gojko Baletić, Bogdan Bogdanović, Radmila Živković, Slobodan Beštić, Bojana Bambić (Dimitrije Ilić), Nebojša Kundačina, Ivana Žigon (Vjera Mujović), Ivana Milanović i Teodora Dragićević.