PREPLIVALA DRINU, PALA U ŽARU I POSTALA ŠPIJUN: LJubinka Klarić o serijama "Kolo sreće" i "Klan", nestašlucima iz detinjstva, Americi ...

Usledile su uloge u brojnim filmovima i serijama, kao i na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Kada je otišla u Ameriku, Ljubinki je iz Srbije stigao poziv da igra ženu koja se seli iz grada u selo i pruža otpor svemu što je okružuje. Bila je to rola učiteljice Dunje u seriji "Moj rođak sa sela", koju je publika veoma zavolela. Dragu Lolu iz komedije "Tate" zamenila je Cveta u krimi seriji "Klan". Trenutno radnim danima u 21.00, na TV Prva, gledamo telenovelu "Kolo sreće", a glumicu pitamo kada se kolo sreće zavrtelo u njenom životu.

- To je dvostruko pitanje. Mogu da vam kažem "od kako sam se rodila" ili "još se nije zavrtelo". Valjda smo srećni što smo živi, što živimo tako kako živimo, i mogu reći da imam sreće što imam lepog sina, što se bavim poslom koji volim, što je ostatak porodice, koji je još tu, dobro. S druge strane, ako je sreća to da imamo razne lagodnosti u životu, da ne mislimo i da nemamo briga, to se još nije zavrtelo. Mislim da se u mom slučaju neće nikad ni zavrteti. Zavisi od toga na čemu smo sve zahvalni, to je u stvari odgovor. Nekom se vrti, a neko čeka da mu se zavrti. Neko ume da ceni ono što ima, a neko čeka bolje dane. Naravno da sam zahvalna. Da nema svega što sam nabrojala, šta bi drugo bilo sreća - ističe za "TV novosti" Ljubinka Klarić.

Serija "Kolo sreće" je stekla veliku gledanost. Šta je najviše doprinelo tom uspehu?

- To što nije pravljena kao obična telenovela. Sistem rada jeste hiperprodukcija, radi se brzo i mnogo, emituje se svaki dan. Ali mislim da serija više liči na starije serije RTS-a. To je porodična priča, pa ima i tuge i duhovitosti i sentimentalnosti. Ima i plejade likova i dobrih odnosa, i zato mislim da su ljudi jednostavno prepoznali nešto od kvaliteta koji je postojao u starim RTS-ovim serijama.

Igrate ženu sa margine, koja radi na pijaci. Šta vam je najviše pomoglo da ulogu Danice izgradite tako uverljivo?

- Po zanimanju sam špijun i špijuniram sve ljude. Skupljam razna iskustva i volim da se nađem u svakoj situaciji, da posedim i popričam sa svakim, da posmatram svakog. Kada sam bila mala, moja baka je živela u Banji Koviljači, moja pokojna mama je odande, i provodila sam tamo po dva-tri meseca, nekih petnaest godina. Kada ste dva meseca u tom okruženju, naučite svašta - i način razmišljanja i ponašanja, i duhovitosti i neduhovitosti, i tuge i muke, tako da su mi sećanja navrla i pomogla da izgradim lik.

Inspiraciju za Danicu pronašli ste, dakle, u običnim ljudima.

- Mislim da je obični ljudi prepoznaju, i zato je i vole. Jednostavna je žena koja jednostavno reaguje i na komične i na dramatične situacije. Gledaoci prepoznaju svakodnevnicu jedne obične žene iz malog mesta.

Zanimljivo je što ste o toj seriji rekli da odnos Danice i glavne junakinje Mare podseća na odnos Telme i Luiz. Kakva je vaša saradnja sa Nelom Mihailović?

- Mi se obožavamo. Nikad nismo radile zajedno, poznajemo se, ali ovo nam je prva saradnja, i što bi rekla Dana, hemikalija je proradila između nas. Dogodio se "klik" i Nela i ja se stvarno dobro zabavljamo na snimanju. Možda ćete primetiti da ima dosta privatnog smeha u našim scenama, kao da želimo da zasmejemo jedna drugu baš u toku kadra. Mislim da su te scene dragocene, ta prijateljstva i ta ljubav koju Dana i Mara imaju jedna za drugu. Pronašle smo i Nela i ja u sebi kako se voli prijateljica, a mislim da smo se i privatno veoma zavolele.

Na Festu je bila pretpremijera druge sezone serije "Klan", za koju ste rekli da se razlikuje, jer ima nešto "tarantinovsko"?

- Neki od glumaca gledali su sirov materijal i kažu da je specijalna, da je cela "tarantinovska". Što se mene tiče, Cveta se razlikuje od mog glumačkog opusa, jer ima neko ludilo, a nema srčanost. Dešavaju se situacije koje su potpuno sumanute, u kojima ona ima vrlo usporene reakcije, što dovodi i do komike i do strahote. Jedva čekam da pogledamo. Ponosna sam na ono što sam snimila. Cveta nije jedini ženski lik, jer ima dosta likova supruga tih kriminalaca, ali je možda glavna među junakinjama, jer je žena mafijaškog šefa koja ima svoju priču. Cveta je i dalje domaćica, i to izaziva razne duhovite situacije. To možda pravi kontrast svemu onome što će se događati u seriji.

Na početku ste pomenuli hiperprodukciju. Kako danas, kada se mnogo toga snima, donosite profesionalne odluke?

- Na osnovu scenarija, na osnovu toga ko šta radi, na osnovu ekipe koja snima i na osnovu honorara. Vrlo jednostavno. Već sam govorila da smo ušli u zlatno doba serijskog programa. U Srbiji se još od vremena stare Jugoslavije nije radilo toliko projekata, i za svakog ima ponešto. Samo molim boga da ne prestane. Postoji čak i izbor, što je dobro za svakog glumca, jer ga tokom ovih dvadeset godina moje karijere nekada nije bilo.

Niste samo televizijska već i pozorišta glumica, imate zavidnu karijeru na daskama Beogradskog dramskog pozorišta. Kako to uklapate i da li vam je lepše pred kamerom ili na sceni?

- Nikad nismo imali školu kakve postoje u svetu, da čovek postane samo filmski ili pozorišni ili televizijski glumac. I jedno i drugo mi donosi radost. I jedno i drugo je naporno na svoj način. Ako se raduješ ulozi i glumi, i ako ima smisla to što radiš, svugde ti je lepo, i pred kamerama i u pozorištu.

Mislim da ste jednom rekli da se radujete glumi, i da ste se zato opredelili da se njome bavite.

- Zvučaće nezahvalno zato što postoje mnogo teži poslovi, ali 12 sati snimanja nije nimalo lako. Nije potrebno samo negde da budete 12 sati, nego je potrebna koncentracija i gomila teksta i da to sve izgleda kako treba. Ako se to ponavlja svaki dan nekoliko meseci ili pola godine, zaista mora da postoji radost koja bi vas motivisala da ustanete u šest ujutru. U suprotnom je zaista mučno i mislim da glumci i na osnovu toga biraju velike projekte.

Gde je onda vaše polje za maštanje, razigranost i uživanje?

- Svaki sekund ispred kamera. Kad krene, onda je to kao lavina, i ne prestaje. Tu nastaju magija, kreativnost, duhovitost, ideje, nadogradnje. I onda si srećan, srećna je ekipa koja radi s tobom, kolege su srećne, tehnika je srećna, reditelj je srećan. Ako tako teče dan, sve je mnogo lakše. Dođeš kući umoran ali zadovoljan.

Da li postoji uloga - bila pozorišna, filmska ili televizijska - na koju ste najponosniji?

- Možda mogu da istaknem "Normalne ljude", koji su bili značajni za početak moje karijere. Desilo se da veoma rano, u dvadeset i prvoj godini, imam priliku da igram u takvom filmu, i da dobijem nagradu "Carica Teodora". Kada vraćam film, kada pogledam nešto staro što sam radila, uvek mislim da je moglo drugačije i bolje. Ima u pozorištu dosta uloga za koje mogu da kažem da sam na njih ponosna. Ali sve se menja u životu, pa i u pozorištu i na televiziji, a i vi ste drugačiji. Život je takav, nije uvek isti.

Šta bi bilo drugačije da ste ostali u Americi?

- Nisam sigurna da bih se bavila ovim poslom. Sigurno ne bih mogla da odgajam sina onako kako bih želela. Veoma sam zahvalna na tome što sam se vratila. Neki ljudi odavde znaju da tamo uopšte nije lako i da bih posle 15 godina možda još stajala u redu da odigram malu epizodnu ulogu neke Ukrajinke i dobijem parče teksta kako bih ušla u neki sindikat da bih mogla da postavljam uslove i da čekam, i čekam, i čekam. Najgori deo glumačkog posla je čekanje. Počela bih nešto drugo da radim, naučila bih. Ne mogu da kažem da umem bilo šta tako dobro da radim kao što umem da glumim. Možda bih čistila, šta znam, odlična sam u tome. (smeh)

Pominjali ste odlaske u Banju Koviljaču, odakle ste crpli iskustvo. Čega se još sećate iz detinjstva?

- Imam lepe uspomene na detinjstvo koje moj sin nikad neće imati. Ta sloboda bez kontrole, gde smo svi nebezbedni, a bezbedni u isto vreme, i društvo koje se ne bira nego se naprosto voli. Svega toga više nema u današnje vreme. Možda je nedostatak kompjutera i svih društvenih mreža koje sada postoje činio detinjstvo lakšim, bezbrižnijim i jednostavnijim.

Koji je bio vaš najveći nestašluk tada?

- Pa, bilo ih je... (smeh) Išla sam sa drugaricom u krađu voća, nosile smo najlon čarape na glavama da nas ne prepoznaju, i pala sam sa ograde pošto sam smotana. Upala sam cela u žaru, što se takođe dogodilo zbog nespretnosti. Da sam bila malo veštija, ko zna, možda bi bilo bolje. Inače, preplivala sam Drinu i samo se vratila kući. Sad kad gledam Drinu, pomislim da sam mogla da se udavim, a da niko ne zna. Deca ne znaju za strah i to je ono što je lepo. Sa sedam godina sam u Beogradu prešla Stari most, koji se sve vreme tresao. Kada sam došla kući i rekla mami šta sam uradila, odvratila je "Sačekaj, sad ću da te ubijem, samo da odu gosti". Pošto gosti nisu otišli, ponovo sam došla i rekla mami "Sada ćeš morati da me prebiješ, jer mi se mnogo spava". Nije me dirala, naravno.

Čini se da ste oduvek bili avanturističkog duha.

- Ne, nisam bila, samo su mi navirale ideje. Bila sam inače vrlo mirno dete i moji roditelji nisu imali probleme sa mnom. Odjednom bih dobila ideje koje bi mogle da mi ugroze život. Hvala Bogu što nisu, a jesu se ispostavile kao neviđene avanture.

Da li vam i sad naviru ideje da uradite nešto što izlazi vaše zone komfora?

- Sada samo u glumi. Verovatno je igra, koja je postojala nekada kad sam bila dete, prenesena kroz posao na nešto drugo. Sada, sa 45 godina, ne pada mi na pamet da dovodim sebe u rizične situacije. Ali u glumi mogu da ostanem dete.

U čemu ćemo vas uskoro gledati? Koju ulogu pripremate?

- U Malom pozorištu od juna ću početi da radim Molijerovog "Mizantropa" i igraću Mizantropa. To je koncept mladog reditelja Juga Đorđevića, koji hoće da ispriča priču sa stanovišta žene, i baš se radujem da igram glavnu mušku ulogu. Premijera se očekuje 10. septembra. Videćemo i da li će biti druge sezone serije "Kolo sreće".