MLEKO OD PATNJE I LJUBAVI: Ko je Leonora Karington, od koje je pozajmljeno ime 59. Bijenala u Veneciji

Reč je o delu nastalom prema seriji ilustracija jedne od najneobičnijih umetnica 20. veka, prvobitno započetih na zidovima njene kuće u Meksiku, a potom objavljenih u knjizi priča. Kroz prizmu autorkine imaginacije, crteži i priče se prožimaju i zajednički opisuju magičan svet u neprekidnim transormacijama. Za knjigu, namenjenu pre svega deci, ali i odraslima koji se nisu odrekli mašte, kažu da je snolika koliko to samo snovi mogu biti.

Rođena u porodici britanskog tekstilnog magnata Harolda Karingtona i njegove supruge irskog porekla Mori Morhed, kao jedina devojčica od njihovo četvoro dece, Leonora je četiri puta bila izbacivana iz škole. Jedino ju je interesovalo da uči o umetnosti, sa čim se njen otac se nije slagao, pa je, uz podršku majke, ipak otišla u Firencu i izučavala stare majstore. Po povratku u Englesku, otac je za nju imao druge planove: da je uvede u visoko društvo, kako bi pronašla odgovarajućeg muža, pa je organizovao u "Ricu" debitantski bal na kome je bila predstavljena kralju Džordžu Petom. Ali, njene fascinacije su bile druge vrste, potpuno je opčinila prva izložba nadrealista u Londonu, 1936.

- Zaljubila sam se u slike Maksa Ernsta, pre nego što sam se zaljubila u njega - ispričala je jednoj rođaci slikarka, koja je nemačkog umetnika upoznala na jednoj večeri.

- Zahvaljujući Maksu stekla sam svoje celokupno obrazovanje, o umetnosti i književnosti.

On me je naučio svemu.

Za njim je krenula u Pariz, ali je Ernst bio oženjen (ženu je naspustio 1938. kada su se on i Leonora preselili u Provansu). U francuskoj prestonici, koja je tada bila umetnička prestonica sveta drugovali su sa Pikasom ("Tipičan Španac, mislio je da su sve žene zaljubljene u njega. Ja sigurno nisam bila ali mi se dopadala njegova umetnost"), Dalijem, koji ju je smatrao "najznačajnijom ženom koja se bavi umetnošću", Bretonom...

Uoči nemačke okupacije Francuske, Ernst je interniran, a Leonora uplašena i u dugovima, beži za Španiju ne bi li mu tamo izdejstvovala vizu. Emocinalno slomljena završava u duševnoj bolnici u Santanderu. Njen otac šalje poslovnog prijatelja da je premesti u sanatorijum u Južnoj Africi, ali ona uspeva da mu gotovo filmski pobegne kroz toalet restorana na pristaništvu u Lisabonu. Taksisti traži da je vodi u ambasadu Meksika, gde je radio njen poznanik iz Pariza, Pikasov prijatelj Renato Leduk, za koga se odmah udaje, ne bi li pobegla u Ameriku. U njenim memoarima "Dole ispod", ostalo je zabeleženo i da je čekajući brod za Njujork, saznala da je u Lisabonu i Ernst, koga su u međuvremenu hapsili i nacisti. I krenuo u emigriciju u SAD, sa svojom bivšom, ali i budućom suprugom, slavnom kolekcionarkom Pegi Gugenhajm.

U Njujorku je okončala posle samo nekoliko meseci brak sa Ledukom i zaputila se sama za Meksiko, zemulju koja će joj doneti potpunu ličnu i umetničku slobodu, i šest i po decenija u svakom smislu plodnog života. Tu se udala za mađarskog fotografa Čikija Vajsa, sa kojim je dobila dvojicu sinova - Gabrijela i Pabla - i doživea duboku starost.

Spoj ljudskog i mehaničkog

PREMA rečima umetničke direktorke Bijenala "Mleko od snova" je i alegorija za jedan vek koji je izvršio veliki pritisak na svaku pojedinačnu sudbinu, pa i Karingtonove, koja se našla u dvostrukom izbeglištvu - sklanjajući se od nacista, a potom i u duševnoj bolnici.

- Bila je objekat fascinacije i požude, ali i zapanjujuće moćna i mistična figura, koja neprestano beži od ograničenja fiksiranog identiteta. Kada bi je pitali o njenom poreklu, Karingtonova je govorila da je ona proizvod majčinog susreta sa mašinom, iz koga je nastao bizaran spoj ljudskog, životinjskog i mehaničkog, što je većim delom obeležilo njeno pisanje i slikanje - objašnjava Ćećilija Alemani.