OLOVKOM PISAO IZ INATA: Miloš Jevtić o knjizi "Otvorena polja Radovana Belog Markovića"

- Radovana sam upoznao u Valjevu osamdesetih godina prošloga veka - kaže Jevtić za "Novosti".

- Sa njegovim proznim radovima, bio sam neprekidno, objavio sam neke od njegovih prvih knjiga. Beli je kasnije često govorio na predstavljanjima knjiga iz Kolekcije "Odgovori". Ubrajao sam ga u vodeće autore savremene srpske književnosti. Mnoga priznanja su to potvrdila, kao i kandidovanje za članstvo u SANU.

Početkom ovoga veka Jevtić je predložio Belom Markoviću da se i njihov razgovor nađe u kolekciji "Odgovori".

- Odmah je prihvatio - kaže Jevtić.

- Otada smo se još češće sretali, razgovarali o njegovim delima, ali i o ostalim aktuelnim temama. Činilo mi se da mu je stalo do knjige. Želeo je da razgovor bude što obuhvatniji, kao i da fotografijama dokumentuje svoja kazivanja.

Kazivao je Jevtiću Marković o svom životu od rane mladosti, o Ćalijama, Lajkovcu, prijateljima, svedočio o zanimljivim događajima i, razume se, o svojoj profesiji i stvaralaštvu. Govorio mu je Marković i o svojim prvim knjigama, o stvaralačkom zanosu, svojim strepnjama.

Pričao je Marković da olovkom piše, "iz inata", pošto tu nesrećnu olovku, novijim dobom, retko ko "zarezuje".

- Nisam privrženik galiotskog "veslanja" za takozvanim pisaćim stolom, takav sto u svojoj blizini i nemam, niti sam ga ikad imao, s obzirom na to da sam od Boga "zamešen" kao "ležeći čovek", naviknut da u krevetu čita i piše, odavno "soživljen" sa Oblomovom u sebi, odnosno: u vazdašnjoj sam duševnoj napolici sa ovim Gončarovljevim junakom, ali pisaća mašina bejaše mi s ruke da učisto "prekucam" ono što bih na "kvadratićima" napisao, za šta mi sada služi računar koji doživljujem kao jednu vrstu tihe pisaće mašine, uz napomenu da mi je računar namerno "odsečen" od virtuelnog sveta. Izvan društvenih mreža odvija se moj život, a u knjigama tražim i nalazim ono što sa interneta jednim "klikom" drugi dobijaju.

Na ponovljenim izdanjima svojih knjiga ("Palikuća i Tereza milosti puna", "Setembrini u Kolubari", "Lajkovačka pruga","Poslednja ruža" "Kolubare"...) Marković je dodavao odrednicu "uglađeno izdanje".

- Mislim da je sasvim u redu ako se pisac postara, koliko do njega stoji, da mu knjige "umivene i očešljane, u prinovljenim haljinama", ako je mogućno i u divot-opravi "na svet izlaze" - poput gazdinskih kćeri na svetosavski bal - kazivao je Marković. - Pripovetke su mi preštampavane, a i romani su, osim "Putnikove ciglane", kad i kako koji, u ponovljenim izdanjima izlazili, što je, smo po sebi, "štrikla preko nosa" onima koji su, po ovdašnjem novinstvu, telalili da roman "Gospođa Olga", primerom, neće pokaniti ni stotinak čitalaca, dok ukupan tiraž pomenute knjige bejaše 12.000 (rasprodatih!) primeraka u dva izdanja, da i ne govorimo o - čini mi se! - osam izdanja "Lajkovačke pruge", od kojih samo jedno izdanje imađaše tiraž od 50.000 "egzemplara".

Upozoravao je Marković da jezik, srpski jezik, nikada nije bio ugroženiji:

- U takozvanim SMS porukama i Sveti Sava se malim slovima latinicom "piše", često i "sastavljeno" (svetisava), za šta nove tehnologije nisu "krive" - reč je, naprosto, o "brljivosti" i o sve uvreženijem mnjenju da nije važno "šta se kaže, ni kako se kaže, nekmo kako se piše to što se kaže", pri čemu se podrazumeva da su zastupatelji osnovne pismenosti i ćirilice odreda cepidlake, natragođe i "seljaci", politički nekorektni "sendvičari", s dva zuba znojavi subjekti, kojima treba pokazati mesto, ukoliko sami ne prepoznaju svoju pogubljenost u "normalnom svetu". Požalim, često, što latinskim nisam ovladao, niti ikojim od svetskih jezika, e da se ne bih brukao na srpskom. Mislim da niko ko je kroz redovne škole proveden ne treba da piše kako govori, nego kako pravopis nalaže.

Govorio je Beli da u njegovom pripovedanju nema novih reči:

- Sve su to "stare" reči, ali "glagolom nisu izanđale", već "iz prometa povučene" i pronađene, potom, poput izoranog novčića, s čije prednjice, "protrljane" vunenim rukavom, izgrane lik nekoje vasileuse iliti carice, što nam u bunar prošlosti "povuče" misli, a i pripovedanje, kadšto, skrene na prvu putanju. Ni inače ne nalazim da pisac treba, po svaku cenu, nove reči da "izumeva", bolje je ako nađe stare reči koje će prozvučati kao nove. Pripovedanje je umetnost upotrebe jezičkog gradiva, a maternji jezik čitavog života učimo, ostajući većma nedoučeni.

Smatrao je Beli da "srpsko pitanje" mora u Srbiji da se reši, a da su jezik i književnost važna uporišta, u pogledu negovanja duhovnog jedinstva rasejanih Srba.

- Ulazak u Evropsku uniju je, nažalost, stvar političke volje a ne geografskog pozicionisanja, ali Srbija gde je - zna se! U Evropi, gdeno se oduvek i nalazila, dok o Evropskoj uniji ni pomena da bejaše. U čangrizavoj podeli, ne vidim neku sreću za Srbiju, pri čemu mislim da Srbija ne treba mimo sveta da ide, ali ne treba ni iz svoje kože da izlazi.

Kraljevski jezik

- JEZIK mog pripovedanja glavninom je vukovski, ali nije samo vukovski - kaže Beli Marković.

- Zahvatao sam i sa predvukovskih istočnika (Dositejevim jezikom su takođe presenjene moje priče), čak i iz onih ztona i otoka u kojima sahne more seljačkog i kraljevskog jezika srpskog, rukovedao sam i po zadivljalim cvetnicima "poetične nepismenosti" naroda mog, "dajući uvo" i vrvežu vašarske gomile - prema maternjoj melodiji udilj se osentavajući, pa i prema zaumnim svetovima odakle dopire "urokljiva" kajda gatki i bajalica, iz nagorke i pometene duše očajne sirotinje.