POZORIŠNA KRITIKA: Intimno pozorište u slavu istine

Nije ni čudo, jer je u pitanju nerazvijena dramska struktura, sračunata na unutrašnju snagu intimnog doživljaja aktera, naročito glavne glumice, Elize, majke koja živi lažni, licemerni, podli život, grabeći sve za sebe, a bespoštedno uništavajući svoje dvoje dece i muža. Vrhunac njene patologije je ljubavna veza sa mužem svoje kćeri, koji je, sa svoje strane, iskorišćava i ponižava. Kćer, Gerda, nerazvijena, frustrirana i izluđena neljudskim uslovima u kojima je odrasla, jedina vidi svetlost na kraju tunela mržnje majke i izdaje muža, i ona će je, posle katastrofalnog požara i doživeti. Njen brat, Fredrik, oteran u alkohol majčinim beskrajnim zlostavljanjem, potpaliće kuću i odneti sa sobom greh odavanja sestri strašne tajne o majčinoj mostruoznoj prirodi, što mu je otac ostavio u skrivenom pismu...

"Intimnog pozorišta" Avgusta Strindberga u Narodnom pozorištu teško bi bilo, s obzirom na dramski samo skiciran tekst najvećeg švedskog dramatičara, da u ulozi Elize rediteljka nije videla uzbudljivu, moćnu Dušanku Stojanović Glid, koja vlada scenom, kako svojim fizičkim prisustvom, tako i metaforičnim značenjem, koje ima moć da učita u svaki svoj gest i reč. Dodavanjem video projekcija (u kojoj smo prisustvovali mučnom napuštanju dece koju je odgajila i koju duboko žali služavke Margaret, Elizinom tajnom ždranju brda kalorične hrane u kuhinji, kao i njenom i Fredrikovom kraju u požaru, pored mrtvačkog sanduka tek preminulog oca), Đurđa Tešić je otvorila simultanu scenu, koja je pomalo banalizovala duboko naturalistički, simbolični svet Strindbergovog pakla. I bez tog dodatka, magična Dušanaka Stojanović Glid, odlični (naročito u sceni obračuna sa majkom) Nedim Nezirović i Iva Milanović, kao brat i sestra, dovoljno izražajan, mada šematizovan Vučić Perović, kao zet Aksel, zabrađena bez objašnjenja, ali potresna Vanja Ejdus kao sluškinja, dočarali bi nam, uprkos skraćenom procesu i ubrzanim transformacijama likova, Strindbergovu ideju "kameršpila", po ugledu na Maksa Rajnharta, u kojoj unutrašnji emotivni tok aktera kroz radnju izbija na videlo scene.

Dramaturg je bio Đorđe Kosić, autorka klaustrofobične scene i savremenog kostima (sa akcentom na kraljevsko plavoj Elizinoj haljini) Zorana Petrov, muzikom je saspensu mnogo doprineo Vladimir Pejković, a video rad je delo Jelene Mitrović. Sa napomenom o posveti ove predstave preminulom velikanu, teško je raspravljati o njoj iz ugla njene celovitosti i nedovoljnog bogatstva motiva, na koje smo navikli u Strindbergovom delu, kao i o poruci koju Elizin svet večite laži baca na naše društvo danas... Dovoljno je diviti se interpretaciji velike glumice i ponovnoj pojavi velikog klasika na sceni Narodnog pozorišta.