SVAKA KNJIGA SLEDI SVOJU SUDBINU, BAŠ KAO I ČOVEK: Vesna Kapor, dobitnica nagrade "Meša Selimović"

Ističući da je svoja "Pisma za Taru", roman-tužbalicu posvećenu preminuloj devetnaestogodišnjakinji Tari Senici, ali i svojevrsni ogled o (nepre)bolu, mogla da ispiše samo sad i nikad više, autorka je ujedno Mešu nazvala svojim dubokim srodnikom.

Da li vam ovo priznanje posebno znači zbog osobene veze sa Mešom piscem, ili zbog samog procesa izbora koji je bez premca po demokratičnosti i transparentnosti?

- Pisac ispisuje svoje teme duboko iz sebe. U jednom razgovoru o tumačenju svojih dela, Meša je rekao da se oblik i način pisanja ne biraju, da su oni u njemu jedno od njegovih svojstava, kao boja glasa, kao miris, kao temperament. Svaka knjiga ima svoju sudbinu, kao i čovek. "Nebo, tako duboko", bilo je već u nekoliko užih izbora, ali nekako intimno i intuitivno, osećala sam da ova knjiga pripada svetu Mešinih emocija, krugu dubokih osećanja njegovih junaka. Mada, naša književnost je čudesna i u svakom piscu koga smo čitali, ima deo nas, sadašnjih. Susret sa Mešom i njegovim junacima u ovoj knjizi ima jednu duboku tragičku ravan i taj momenat ničim izazvane ljudske nesreće, iz koga proističe ceo sled događaja, duboka osećanja i promišljanje, preispitivanje i sveta i sebe, dodirna su tačka, između sveta Mešinih i junaka "Neba". S druge strane, ova nagrada je veliki ispit. Glasanje je javno, i uključeno je mnogo različitih poznavalaca književnosti što joj daje i veliki legitimitet. Knjige koje uđu u izbor, koje su pomenute, svakako su preporuka za čitanje; različiti ukusi članova žirija preporučuju žanrovski različita dela, i to predstavlja svojevrsni presek godišnje književne produkcije. Ova nagrada, za mene, obaveza je čuvanja jezika, smisla i tradicije.

Da li je odvažnost napisati lirsku tugovanku, ujedno i dramu o bolu, u doba kada se istinske emocije odstranjuju kao teret i ismevaju?

- Stvarnost u kojoj živimo je kao veliki balon u kome nema ni smrti, ni bolesti. Manipulacija čovekom dostiže, čini se, krajnju tačku dehumanizacije, sve pod sloganom humanizma. To je toliko očigledno, da samo onaj koji ne želi to ne vidi. Virtuelni život kroz vizuelnu dominaciju obećava svet u kome ništa ne boli, u kome nema ni smrti ni bolesti. I u kome smo svi večno mladi i srećni. I književnost se, iako najsporije od svih umetnosti, ipak menja. S jedne strane uspostavlja se jedna vrsta izrazite antiutopije, u kojoj preovlađuje beznađe, a s druge se nudi večna zabava. Emocije se odstranjuju, hirurški precizno, kao nepotrebne, kao teret. Iskrenost nije na ceni. Moje sve priče do sada, priče su o običnom čoveku; volim da slikam i stvaram književne junake, ne zanimaju me trendovi, niti utilitarnost; pišem o onome što me dodirne. Moj književni svet i junaci oblikovani vremenom u kome žive, čestice su opšte velike istorije duša. Da li je to odvažno ne znam. Nisam mislila o tome, i to nije bila nikakva racionalna odluka, to je bio poziv da zabeležim jednu veliku bol. Ako sam uspela da dodirnem druge, da izazovem emocije, ako napisano deluje kao poziv za razmišljanje, ako otvara vrata ka bližnjem, ka drugom, ako ova knjiga uznemiruje reskošću emocije, to onda govori da ovaj svet, ipak, nije potpuno obezdušen, da smo jedni drugima potrebni, jer dok razumemo i osećamo bol drugog, i sami smo živi, i ljudi smo. Uostalom, kratki prikazi kritičara koji su dali glas "Nebu", pokazuju to da je današnjem čoveku, možda više nego ikad, potrebno ljudsko srce.

Koliko je teško bilo pišući o stvarnoj smrti "ne naneti senku na junakinju", ispisati proznu tužbalicu bez skliznuća u patetiku?

- Podići lično na nivo univerzalnog, stvarni događaj podići na nivo književnog, pri tome štititi junake knjige od banalnosti, uvek je velika odgovornost. Meša je bio majstor beleženja emocija, zalaženja u dubinu ljudske duše, verovao je da postoje trajnija osećanja, i širi humanitet, širi od jednog vremena i društva, i da emocija može postati istina koja traje. Model pripovedanja u ovoj knjizi, nametnuo se sam. Fragmentarno, iz više uglova, u više glasova beležiti osećanja i sećanja. Sve vreme pisanja, vodio me je i čuvao strah pred rečima, od reči; pred junacima knjige i od njih. Da se ne ogrešim, da ne ucvelim. To osećanje, kako sad sagledavam, dalo je konačnu formu zapisanom. Patos kao deo tragičnog još od antike, ima svoju funkciju u umetnosti, i od toga ne treba bežati.

Patos i patetika nisu na istoj ravni, to treba, izgleda, često napominjati. Tarina majka bila je prvi čitalac ovih redova. Kasnije smo zajedno iznova čitale "odmeravajući snagu između srca i razuma; između naricanja i finog tkanja. Rvale smo se sa demonima, sa anđelima, sa ljudima, sa sećanjima, slikama, rečima... i vezale nevidljivo i vidljivo u čvor".

Književnost ima moć da svedoči, da učini univerzalnim i večnim trenutno i lično, naveli ste. Vidite li u tome smisao ov(akv)e knjige?

- Svakako. Ljudima je potreban prijatelj, sagovornik; čovek ne može da živi sam. Suština umetnosti jeste u spajanju ljudi, u svedočenju života... Meša je govorio da "književno delo nije jedna ideja, pa ni skup ideja, nije ni stav prema životu. Ono je ljudska i stvaralačka mogućnost jednog pisca, te da pisac nema recept za život, on registruje svoje vlastite odjeke na složeno i uvijek protivurječno iskustvo..." Metafizička ravan književnosti njena je esencija. Ona se suprotstavlja diktaturi materijalizma novog veka.

Nebo je duboko, vreme je duboko, ali je najdublji bol na ivici ambisa, naveo je neko od kritičara. Da li ste sami pokušavali da "izmerite" srazmere tih dubina?

- Kritičari koji su podržali ovu knjigu, imali su snažne i duboke utiske, i svako obrazloženje veoma me je dotaklo. Nemoguće je meriti bol, nemoralno i nije hrišćanski.

Ipak, majčino srce, crveno kao paprika, kako kaže Crnjanski, najdublja je mera i mesto bola.

Svet je na pragu novih razaranja i humanitarnih katastrofa. Inspirišu li vas kao pisca ta globalna kretanja?

- Pisac je uvek u dosluhu sa vremenom i svedok je društva u kome živi. Meša je smeštajući radnju "Derviša" i "Tvrđave" u prošlost, zapravo govorio o vremenu u kome je živeo. Pisac ima tu moć da iskaže svoje vreme, da ga kritikuje, da otvori prozore i provetri ga, na mnogo načina. Mnoštvo naših malih života čini istoriju. Svi veliki istorijski lomovi dotiču, neminovno, i lično i porodično jezgro. I smisao umetnosti jeste da metafizički ponire u ogledalo u kome se odmeravaju pojedinac i epoha. Meša je jedan od pisaca koji su nam, u ono vreme socijalizma, pokazivali pukotine sistema, učeći nas da razmišljamo i razotkrivamo svet. I da završim Mešinim rečima: "Besmislu života i njegovoj efemernosti suprotstavlja se samo umjetnost".

SLABA VEZA SA MATICOM

ROĐENI ste u Nevesinju, život i rad vezali uz Beograd. Kakav je tretman i naša recepcija autora koji pišu na srpskom jeziku a ne žive u Srbiji?

- Kao što svako od nas, kako Meša reče, nosi u sebi kao liniju na dlanu, svoju književnu sudbinu, tako ga obeležava i zavičaj. Usudiću se da kažem da ne postoji snažna povezanost srpskih autora van zemlje sa maticom. A to već spada u domen kulturne politike, mi pojedinačno činimo što možemo. Mislim da bi te veze mogle i morale biti jače; mnogi autori i mnoge knjige ostaju ovde neotkriveni i nepročitani.

KO DOTAKNE BOL, NIJE ISTI

POBEĐUJU li uvek na kraju život i nada u budućnost?

- Kad dotičete živi bol ne možete ostati isti. Parničenje sa sudbinom, sa samim sobom, sećanja, lično i opšte, sve vas to sustiže. Međutim, stvarni događaji i ljudi, preneseni u književnost žive svoje nove, nadate se, večne živote. Tara Senica sad je deo tog sveta, i na neki način, da, posle dve godine, mogu da udahnem duboko, pogledam u nebo, i nasmešim se za nju.