ANDRIĆEVA JELENA NIJE IZMIŠLJEN LIK: Ovo pismo bilo je neoboriv dokaz njenog postojanja

Mnogi smatraju da je Andrić pišući priču o ženi Jeleni na umu imao baš suprugu Milicu Babić, prvu školovanu kostimografkinju, udatu Jovanović, na koju je čekao punih 30 godina da napokon postane slobodna.

Međutim, jedna Jelena zaista je postojala u Andrićevom životu. Bila je Poljakinja zanosne lepote…

“Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. I ne samo jesen. Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba.

Za vreme studija u Poljskoj, Andrić je uoči Prvog svetskog rata 1914. godine, upoznao 16ogodišnju Jelenu Iržikovsku, devojku zanosne lepote, koja mu neće uzvratiti ljubav, ali će ostaviti dubok trag u njegovom stvaralaštvu. Istoričar književnosti Dragoljub Vlatković je svojevremeno dokazao da čuvena Andrićeva “Jelena,žena koje nema” nije samo plod pišćeve mašte.

Evo kako se Andrić borio za svoju ljubav i kako je Jelena reagovala na vest da je naš pisac dobio Nobelovu nagradu:

- Biografija jednog pisca najviše govori o njegovom delu- napisao je svojevremeno Fransis Skot Ficdžerald. Rukovodeći se ovom mišlju istoričar književnosti Dragoljub Vlatković u zaostavštini Ive Andrića otkrio je da je Jelena, za koju se verovalo da je žena iz mašte, zaista postojala!

„Kada je otvorio vrata Andrić je ugledao više devojčicu nego pravu devojku ‘neodređenih godina’. A ona je – odmah je to primetio – i u izgledu imala nečeg božanskog, nečeg anđeoskog. I kao da je bila poslata odnekud, od nekog i sa nekom porukom. Prvo što mu je privuklo pažnju i palo u oči bile su njene – oči. Bolje reći tamnoplava jezerca – lepa, pametna, nasmejana!”. Ovako je Vlatković opisao prvi susret Ive i Jelene u knjizi „Jelena u životu i delu Ive Andrića” koju su objavile „Književne novine – Enciklopedija”.

Na osnovu  Andrićevih dela Vlatković je rekonstruisao kako je Jelena izgledala

– Telo joj je bilo „čudan buket sastavljen od voća i cveća”: tanak struk, savršeno vajana ramena, nevelike grudi, a prelepe kao u Afrodite (u podosta dekoltovanoj odeći), lice sa lakim rumenilom i sa malo zlatnog sjaja koji treperi kao osmejak. A oči? One su zbunjivale i zaustavljale svakog ko je u njih pogledao. I zborila je treperavim glasom.

Uošpte, njeno lice i njeno biće zanosili su svakog!” O Jeleninoj lepoti, međutim, svedoči i njena komšinica kojoj naš istraživač nije otkrio ime. Za Andrićevu draganu ona kaže da je bila „veoma lepa” i „mnogi momci su joj se divili”, „divno je svirala na klaviru” i „kasno se udala”.

Tragove Jeleninog postojanja Vlatković je našao i u prepisci našeg nobelovca i njegovim razgovorima sa prijateljima. U Pismu Zdenki Marković, Andrić kaže da je u „ovom gradu”, misleći na Krakov, „jednu godinu na svoj način bio srećan” i da „ga neće zaboraviti nikada”! Andriću je ta sreća toliko bila velika i značajna da on svoj boravak od nekoliko meseci produžava na godinu dana. A u pismu koje je poslao Zdenki Marković iz Beograda 2. aprila 1923. piše: „Kad god dođe proleće, ja mislim na Poljsku”.

Ivo Andrić je iz Beča prešao da studira u Krakov gde je stigao aprila 1914. godine i nastanio se, po mišljenju Dragoljuba Vlatkovića, u kući Jeleninih roditelja.

U dva pisma iz Krakova dragoj prijateljici Evgeniji Gojmerac, Andrić od nje traži da mu pošalje note za neke nove poznanike. O tome Vlatković piše: „Evgenija je, očito učinila onako kako ju je zamolio izabranik njenog srca. Desetak dana kasnije on se obraća novom porukom za note navodeći naziv svake kompozicije. Za nas, pak, posebno je interesantna ona pod naslovom „Kad ja viđeh oči tvoje”! U ovom drugom pismu morao je reći da su note za jednu „mamselku”!

U Krakovu Andrić je boravio svega tri meseca.

U domovinu su ga iznenada vratile nesrećne prilike, atentat u Sarajevu i početak Prvog svetskog rata. Ljubav iz ovog grada, međutim, nosio je u srcu celog života, ona mu je bila inspiracija i lajtmotiv u mnogim njegovim delima.

– Jelenu srećemo u liku Anike iz pripovetke „Anikina vremena”, zatim Mare Milosnice, kao i u romanu „Na Drini ćuprija” u liku Jevrejke Lotike i Fate u pesmi opevane, Saide, žene Omer paše Latasa u istoimenom romanu – dodaje Vlatković. – Ali osim Ćorkanove Švabice, po liku i sudbini najbliža Jeleni je Rifka iz pripovetke „Ljubav u kasabi”.

Međutim, Andrić je i svoju sudbinu utkao u likove mnogih svojih junaka. Tako njegove „dvojnike”, kako kaže Vlatković, srećemo u liku Alije Đerzeleza, u likovima iz romana „Omer paša Latas”, „Prokletoj avliji”, ali najviše autobiografskog, po mišljenju Vlatkovića, ima u liku Mihajla iz „Anikinih vremena”.

Sudeći po njegovim prvim pesničkim zbirkama u prozi „Eks Pontu” i „Nemirima”, Poljakinja mu nije uzvratila ljubav! Potvrdu za ovu sumnju Vlatković nalazi i u malo poznatoj dijaloškoj jednočinki „Konac komedije”.

„Upravo u razgovoru, tačnije u ljubavnoj raspravi između jednog našeg „varvarina” južnjaka i pijanistkinje Poljakinje dato je, više kao priča nego kao drama, ono što se među njima odigralo u trenutku njegovog velikog razočaranja i njihovog definitivnog rastanka” ,napisao je istoričar Vlatković.

Dugo godina je Andrić žudeo za svojom „pucom” i nadao se da će se vratiti u Poljsku.

U pismu profesoru i „drugom roditelju” Tugomiru Alaupoviću, 1920. godine Andrić iz Rima piše:

„Znam poljski i poznajem i volim taj narod i pada mi na pamet ie bi li bilo kakvo mjesto za mene kod našeg budućeg poslanstva u njih… Čekanje je naša rasna vrlina, ali ja više ne mogu da čekam. I znam da i najbolji mornar zavisi o vetru. A ja sam kao onaj slavni Marko Antonije srce svoje svezao za sva vremena za krmu jedne poljske Kleopatre koja takođe ima jedno kraljevsko ime – Jelena. Moj brod tone i jedino ga vi možete spasiti. Ostanem li bez te carice i kraljice mog srca, nikad više neću pružiti ruke za ženom!”

ČESTITKA ZA „NOBELA”

Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu posle 40 godina ćutanja javila mu se njegova velika neostvarena ljubav Jelena.

„Dragi Ivo! Ne znam da li se sjećate Krakova, ul. Bonerovske i familije Iržikovski. Ja sam Jelena Iržikovska (Puca) sada stara udova Lutavska. Moram vam poslati srdačne čestitke za vašeg „Nobela”. Mnogo sam zaboravila izraze, ali ako mi hoćete otpisati, pišite možda vam mogu pisati poljski. Čitala eam sve vaše knjige koje su prevedene na poljski, ali drago bi mi bilo da ih čitam u originalu. Neću više pisatn samo vas srdačno pozdravljam i čekam na odgovor.

Vaša stara prijateljica Jelena. ”

Krakov, 15. 11. 1961.

Premeštaj, međutim, Andrić nikada nije dobio.

Više puta javljale su se glasine o Andrićevoj veridbi i ženidbi, bilo je tračeva, ali i afera, poput one sa ženom Gustava Krkleca, takođe Poljakinjom Persidom. Međutim, Andrić se oženio tek posle šezdesete sa Milicom Babić, kostimografom u beogradskom Narodnom pozorištu. Za razliku od Jelene ova njegova poslednja ljubav nije, po mišljenju Vlatkovića, bila ni književna inspiracija ni junakinja nekog njegovog dela. Mada je sam Andrić tvrdio da su mu godine provedene sa Milicom bile najsrećnije u životu.

– Nema podataka da su se Iva i Jelena ikada ponovo sreli – kaže Vlatković. – Međutim, Jelenom je ostao opčinjen do kraja života. A u naslovu „Jelena žena koje nema”, Andrić je izostavio samo jednu reč – više – „Jelena, žena koje nema (više). Ta reč bi zapravo sve otkrila.

(opanak.rs)