GLUMA MI DONOSI ISKRENU SREĆU: Anja Mit o serijama "Kolo sreće", "Kamiondžije" i "Pevačica", emisiji "Una, due, tre", odrastanju i muzici...

Na scenu je prvi put kročila sa osam godina u predstavi "Lutka sa naslovne strane", što joj je najlepša uspomena iz detinjstva. Već u školi, kako nam priča, najkraće ime i prezime u dnevniku odmah su nastavnicima upadali u oči, pa je često odgovarala i tako druge spasavala. Na Akademiji umetnosti, gde je studirala glumu, kružila je šala da su svi legende, a da je samo Anja mit.

- Veliki sam sanjar, ali umem odjednom da uradim nešto potpuno neočekivano. Možda tu ima nešto od tog mita u meni - kaže za "TV novosti" mlada glumica koja je prvi put pred kamere stala sa 17 godina u seriji "Priđi bliže". Uloga štreberke Jovane bila joj je, kako ističe, generalna proba profesionalnih rola. Serija "Komšije" donela joj je popularnost. U ovom TV ostvarenju otpevala je tri numere i tako počela muzičku karijeru. Pre četiri godine, sa grupom "Osmi vazduh" nastupila je na "Beoviziji", a vodila je i emisiju "Pepeljuge" na Pinku. Igrala je u serijama "Istine i laži", "Senke nad Balkanom", "Daleko je Holivud", "Urgentni centar", "Pevačica" i "Kamiondžije d.o.o.". Trenutno radnim danima u 19.30 vodi emisiju "Una, due, tre" na Una TV, dok je od 21.00 gledamo u seriji "Kolo sreće" na TV Prva.

- Gluma mi je bila hobi kao detetu, i sada od toga zarađujem i u tome uživam. Gluma mi donosi iskrenu sreću i zahvalnost što radim posao o kome sam sanjala. Donosi mi život, egzistenciju, i živeću od glume dokle god budem mogla da živim od nje i da budem ponosna na ono što sam uradila - kaže nam Anja.

* Kada se rodila ta ljubav prema glumi?

- U mojoj desetoj godini, kada sam krenula na balet, u muzičku školu i na glumu. Shvatila sam da to mogu da objedinim kroz akademiju, da se najlepše osećam na sceni. Verovala sam u to, i eto - desilo se. Uz majku sam odrasla u pozorištu. Bežala sam sa časova da bih stigla na predstavu, sve sam znala napamet i bila kao "mapetovac" sa mojom drugaricom Katarinom, ćerkom pokojnog dirigenta Vojkana Borisavljevića. Nas dve smo se družile i takmičile. Kada bi jedna propustila predstavu, druga bi jedva čekala da joj telefonom ispriča šta se desilo, čak i kada se ništa ne bi desilo. Ostvarile smo snove, Katarina je dramaturg, ja sam glumica, družimo se i danas, i sećamo se tih trenutaka.

* Koliko su vas roditelji usmeravali na put umetnosti?

- Otac i majka su me puštali da radim šta želim i slušali moja interesovanja, a od malih nogu sam samo o glumi govorila. Pošto su oboje muzičari, zanimljiva je anegdota to što do sedme godine nisam imala sluha za pevanje. Bili su tužni, pitali se od kog pretka sam to povukla, ali sa sedam godina sam propevala, potom i osvajala nagrade na gradskim takmičenjima, i njihovoj sreći nije bilo kraja. Što se tiče muzike, ostvarila sam želju u seriji "Komšije", za koju sam snimila tri pesme.

* Takmičili ste se i na "Beoviziji".

- Veoma sam samokritična, i u nekim momentima moram sebe da ubeđujem da nešto nije bilo tako loše kako mi se čini. Nije mi prijatno kada gledam sebe, imam veliku tremu kada to činim, ali to mi pomaže da radim bolje, da uočim greške i da upamtim ono što je dobro.

* Kako birate koje uloge ćete da igrate

- Imam sreću da mogu da biram uloge koju ću da igram, i da se nijedne uloge do sada nisam stidela. Sreća je kada možete da odaberete ono u čemu vidite sebe. Nikada nisam radila pošto-poto, zato što moram, ili zato što mislim da nešto dobro može da proistekne iz nečega što mi se inače ne dopada. Ne, kada god sam glumila, uvek mi se scenario dopadao na prvo čitanje.

* Kada smo već pomenuli sreću nekoliko puta, kakva je vaša junakinja u "Kolu sreće"?

- Lena je za mene nešto novo. Naporno je, brzo snimamo, ali dobro plivam u tome i dopada mi se što čujem komentare da sam drugačija. Bude mi puno srce što se ne ponavljam. Lena ima veliku tajnu, želi da osveti oca koji je umro od srčanog udara kada je saznao da je prevaren. Da bi ga osvetila, ulazi u vezu sa negativcem koji je za to kriv, i sada pratimo kako će Lena da se izvuče iz svega toga. Inspirativno mi je to što igram lika koji se lažno predstavlja. Čovek lako izgubi granicu kada se u osveti zaigra. Lena sada čvrsto stoji na zemlji, ali ostaje nam da vidimo da li će u nekom trenutku probiti granicu. I sama se iskreno iznenadim kada čitam nove epizode. Jedva čekam da uđem u kadar i snimam.

* Lena se predstavlja kao doktorka, ali beli mantil ste već nosili u "Urgentnom centru".

- Da nisam glumica, bila bih hirurg. Volim medicinu, i "Uvod u anatomiju" mi je jedna od omiljenih serija. Ako već nisam upisala medicinu, mogu barem da igram doktorku. Prvo sam bila hirurg, sada sam ginekolog, i ne znam šta bi sledeće trebalo da proučavam, ali spremna sam.

* U "Kamiondžijama" ste imali izazovan zadatak da se spustite sa vratolomne visine. Da li vas je bio strah?

- Bila je to epizodna uloga, ali Sandra Rodić Janković, profesorka glume u studiju u koji sam išla pre Akademije, naučila me je da ne postoje male i velike uloge, nego da morate da se izborite za prostor. Sudeći po komentarima kolega i prijatelja, uspela sam. Najteže mi je bilo da siđem niz one stepenice, ne znam ni sama na kojoj sam visini bila... Glumac se uvek snađe, uvek je spreman, i ako na momente ne veruje da nešto može, snalazi se. Ako nas spustite u vodu, mi ćemo isplivati makar nemali iskustva sa talasima.

* U "Pevačici", koja nam je dočarala svet estrade i magije, igrali ste ženu koja veruje da magija može da joj pomogne da vrati muža.

- Čovek ide kod magova i veruje u nadrealno kada ne može da nađe izlaz. Hteli smo da pokažemo da čovek u bezizlaznoj situaciji pristaje na sve i veruje svakome samo da ostvari cilj. Nešto i nije do nas, ali sve što je do mene, uradim na svakom polju da bih bila sigurna i da bih mirno spavala. Ne sanjam snove u uverenju da se se sami ostvariti nego na njima radim.

* Na Una TV vodite emisiju "Una, due, tre". I ranije ste vodili različite formate, ali otkud ideja za dnevnim šou programom?

- Ta emisija se od 7. februara emituje svakog dana i bavi se dnevnim temama kroz zabavu. U tih pola sata želimo da ljude opustimo, ali i da ih navedemo na drugačija razmišljanja i da ih obavestimo šta je bilo tog dana. Želja za voditeljstvom me je iznenadila. Kada su me pozvali da vodim emisiju "Auto moto šou", pitala sam se da li ću to moći, ali shvatila sam da mi je u kadru lepo šta god da radim. Mislim da jedino nisam čitala vesti i vremensku prognozu. Bilo da pred kamerom glumim, pevam, igram, vodim emisiju ili ćutim, meni je fino.

* Šta vam najviše prija kad se ugase kamere?

- Da ne pričam o glumi. Prija mi da se isključim. Kada se snimanje završi, opuštam se, ćutim, uživam, treniram, provodim vreme sa dragim ljudima i spremim se za nove radne pobede. Teško je sve uskladiti pored snimanja koja traju između 12 i 16 sati. Kada nešto volite i kada odaberete okruženje koje vas ne umara, već vam napuni baterije, onda je mnogo lakše.

ZAUVEK U SRCU

* KAKO sada gledate na seriju "Komšije" koja vas je proslavila?

- "Komšije" su moje prvo testo, kako volim da kažem, od kog sam počela da mesim ovu karijeru. Ta serija će mi u srcu uvek biti najdraža i uvek ću je se sećati sa osmehom. Veoma sam zahvalna reditelju Milanu Karadžiću koji je tu da čuje i vidi mlade glumce. Imao je hrabrosti da meni, koja sam tada tek završila četvrtu godinu Akademije, da jednu od glavnih uloga.