POGLED ISKOSA - Budin grafički vremeplov
Slikar, crtač i grafičar Budimir Buda Dimitrijević priredio je Gradskoj galeriji "Milan Tucović" u Požegi retrospektivnu izložbu grafika.
Niko se u likovnoj kritici nije bavio njegovim odnosom prema savremenoj umetnosti, pozicijom koju taj opus zauzima u sklopu sadašnjeg i drugih sistema stvaralaštva.
Dimitrijevićevo delo bilo bi pozdravljeno od strane nadrealista sa svojim jukstapozicijama, paradoksalnim obrtima, nesvakidašnjim predmetnim sučeljavanjima, metamorfozama i humorom. On očigledno vlada određenim vidom književnosti, pričom kao sadržajem dela, koja nikada nije bila prihvaćena u istoriji (post)modernizma. Ta priča, (para)literatura, međutim, kod ovog umetnika nije pozajmljena iz istorije književnosti, mitologije ili religije, već su to vidovi ispoljavanja unutrašnjeg slikarevog sveta, njegovog dijaloga sa sobom, svetom, istorijom i istorijom umetnosti.
Ako i postoji narativni trag, duboko je ličan, to su sve samo Budine priče, njegova lična mitologija, koju je izgradio kao idejnu pozadinu svog likovnog sveta. Slika, crtež i grafika kao trag, ostatak, sloj šarmantne pričice, koja ne zamara i koja zabavlja, izraz je pouka srednjeg veka, renesansnih alegorija i nadrealističkih duhovitih igara.
U tom smislu ovo stvaralaštvo zaista pripada tradiciji i bilo bi pozdravljeno u svakom dobu pre impresionizma. Dimitrijevićev nostalgični svet, vremeplov u koji je seo da putuje po prostoru i vremenu, nebu i zemlji, međutim, zna za tipično moderne, industrijske proizvode, koje on blago ironiše i dovodi u sumnju. Da li je zbog svega toga on izraziti antimodernista? Pre bismo zapazili njegovo integracijsko nastojanje, sintezu u stvaralaštvu i rekli da ne pripada ni nekom nazadnom vidu prevaziđenog realizma (ako se uopšte može govoriti na taj način u vreme kada su sve umetničke pojave ravnopravne i u igri) niti o avangardi doba posle postmodernizma.
Dimitrijevićeva umetnost nije ni moderna, niti postmoderna ali ni nesavremena, ona u sistemu današnjeg stvaranja zauzima mesto koje i većina dela fantastike. To je, dakle, sasvim izdvojena pozicija, koja u isto vreme omogućuje kritičko vrednovanje (post)modernizma i eksperimentalne avangarde ali i preuzimanje, usvajanje izvesnih elemenata iz nje. Premda živi u svom svetu, po sopstvenim pravilima, fantastika nije neaktivna u odnosu na svoje vreme, mada teži večnom i izuzetnom. Nikada nije reč o "delu kao procesu" (work in progress), nedovršenosti kao elementu aktuelne estetike, već o konačnosti. Zato Buda duboko zalazi u tajne svog sveta, istražuje ih i donosi plodove saznanja, stoga toliko pomno i pedantno isteruje do savršenstva izvedbu radova. Uvek pouzdan, temeljan u svojim vrednostima, human, nalik je srednjovekovnom i ranorenesansnom umetniku zanatliji, posebno kao grafičar podseća na vreme kada je sve bilo neverovatno pouzdano.