SUMRAK LIBERALNIH IDOLA: Ima li nečeg neukusnog u tome što se nalaze "na istoj strani barikade" sa najmoćnijim korporacijama

Na tlu društva koje podstiče prekomerne lične slobode niče tip zastupnika naroda koji pre ili kasnije građane pretvara u podanike, a svoje iracionalne, narcisoidne prohteve naoružava polugama moći.

Tendencija ka bezakonju i potčinjavanju svojstvena je i liberalnoj demokratiji, a Platonovi uvidi dobijaju na uverljivosti ako se ima u vidu ponašanje elita u anglosferi tokom poslednje dve godine. Nastala je pometnja i opšta dezorijentisanost u pogledu razlike između liberalizma i radikalne levice. Danas liberali aplaudiraju kada vlast ograničava lične slobode, a levičari prećutno, pa čak i otvoreno, odobravaju represalije nad radničkom klasom. Za to vreme, najefikasniji kapitalizam na planeti predvodi jedna komunistička partija. Idol slobode tokom pandemije je zamenjen idolom nauke koji je postao predmet nekritičkog, a samim tim i nenaučnog, obožavanja. Značajni naučnici nikada do sada nisu zahtevali bespogovorno poštovanje, naprotiv, moderna nauka je vekovima sticala ugled tako što je dovodila u pitanje svako pozivanje na autoritet, razvijajući racionalne procedure za dolaženje do saznanja i to tako da nijedan stav u principu nije izuzet od provere ili opovrgavanja. Naučni rad se i dalje odvija u normalnim uslovima, štaviše, svake godine biva objavljeno neko značajno otkriće u različitim oblastima, od paleontologije do astrofizike, međutim, obožavatelji nauke jedva da išta znaju o mukotrpnom putu koji vodi od formulacije hipoteze do njenog prihvatanja unutar naučne zajednice. Ali ovde nije reč o naučnim saznanjima, već o moći koja potiče od ugleda nauke u modernim društvima. Nauka možda može da vam otkrije neverovatne stvari ali ona ne može da upravlja vašim životima.

Upečatljiva je brzina kojom su liberalne vlade u anglosaksonskim zemljama proklizale u autoritarne oblike upravljanja. Još je upečatljiviji stepen submisivnosti i konformizma koji su ispoljili stanovnici nekadašnjih britanskih kolonija. Ali najupečatljivija je agresivnost liberalnih elita kad god se pojavi neka tačka otpora. Milenijalska zvezda, kanadski premijer Džastin Trudo, razdražljivi pedesetogošnji adolescent, nedavno je prisvojio vanredna ovlašćenja kako bi se nasilno obračunao s Konvojem slobode, uistinu miroljubivim i sasvim legitimnim protestom kamiondžija i radnika protiv represivnih mera vlade. Zamislite samo šta bi bilo da je Donald Tramp tokom izrazito nasilnih protesta zbog smrti Džordža Flojda uveo vanredno stanje i upotrebio silu protiv demonstranata? Svaka tiranija nastaje tako što zastupnik naroda suspenduje zakon pod izgovorom neke velike pretnje. Australija je pred očima celog sveta najpre internirala, a zatim danima ponižavala, da bi na kraju deportovala jednog od najvećih sportista našeg vremena kao da je taliban, a ne teniser. U Americi je preko sedam stotina ljudi uhapšeno zbog toga što su se usudili da svoje političko nezadovoljstvo zbog neregularnih predsedničkih izbora prenesu neposredno svojim zastupnicima u Kongresu koji se, gle ironije, zove "kuća naroda" (The People"s House). Kada Srbi ili Ukrajinci s puškama provaljuju u zgrade svojih skupština onda su to praznici demokratije, ali kada sirotinja iz ruralne Amerike izvede nešto nalik na karnevalsku šetnju ili seansu fotografisanja na hodnicima Kongresa onda je to "najveći napad na demokratiju u istoriji" i povod da federalna vlada prisvoji dodatna ovlašćenja radi sveopšteg nadzora i daljih represalija nad političkim neistomišljenicima.

I gde su levičari da brane kanadske radnike od grubih nasrtaja na njihova prava? Gde su liberali da brane slobodu izražavanja i okupljanja? Da li se samoproglašeni borci za položaj obespravljenih ikada pitaju ima li možda nečeg makar neukusnog u tome što se nalaze "na istoj strani barikade" sa najmoćnijim korporacijama, međunarodnim organizacijama i svetskim silama? Umesto da iskoriste veoma povoljnu priliku za analizu klasne situacije, levičari imaju dve nove opsesije: sistemski rasizam i transfobiju.

Obe pojave zasnivaju se na opskurnim, zamagljenim određenjima. Svaki belac je rasista, a najviše onda kada tvrdi da nije rasista. U redu, šta ćemo sad s njim? Da ga streljamo? Ako imate nešto protiv toga da se vaše osmogodišnje dete, bez vaše saglasnosti, podvrgne hirurškom zahvatu promene pola vi ste ni manje ni više nego - fašista. Klasična filologija je izraz belog suprematizma te je neophodno ukinuti izučavanje starogrčkog i latinskog jezika kao uslov za sticanje akademskih zvanja u ovoj disciplini. To vam je kao da studirate medicinu, a da ste pošteđeni izučavanja anatomije, fiziologije i patologije. Kako god da okrenete, vi ste nemoralna i nepopravljiva osoba. Zato ćemo na vreme da vam otmemo decu. Od "poučnih", večito angažovanih, crtaća na Nikdžunioru, preko školskih seminara o mikroagresijama pa sve do rodnih studija, pobrinućemo se da buduće generacije usvoje pravoverna gledišta o rodu kao društvenom konstruktu, biologiji kao rasističkoj nauci, klasici kao oruđu za podjarmljivanje obojenih naroda itd.

Razgovori neistomišljenika jedva da su mogući. Reakcije su ishitrene, refleksne, prati ih višak emocija. Svi zauzimaju stavove ali malo ko pokušava da misli o istorijskoj situaciji u kojoj smo se obreli. Zaprepašćujuća je uniformnost gledišta unutar posvađanih tabora uprkos zbrci koja vlada u pogledu tradicionalnih razlika: levo, liberalno, konzervativno. Kao što mediji ne služe da obaveste nego da isporuče poželjne stavove za odgovarajuće životne stilove, tako su i univerziteti prestali da budu zajednice podučavanja i istraživanja, već su postali kampovi za regrutaciju i obuku budućih "usrećitelja sveta". Imajući u vidu preovlađujuće tendencije, ne moramo biti proroci da bismo shvatili da se sve ovo neće dobro završiti.