KARAĐORĐE JE BIO SLOBODA. MILOŠ DRŽAVA: Veruje se čak da se nacionalni karakter tokom dva veka formirao na ovoj podeli

Tada je ponovo stekao svoju državu.

Srpski 19. vek je počeo Srpskom revolucijom - vremenom Prvog (Karađorđevog) i Drugog (knez Miloševog) ustanka na kojoj su Srbi utemeljili nacionalnu obnovu duhovnu i državnu.

Da nije bilo Drugog ustanka, istorija Prvog ustanka bila bi istorija velike nade i teškog narodnog poraza.

Prihvatimo li ono što je smatrao Karlajl da su istorija sveta pre svega biografije velikih ljudi - mi tako možemo pristupiti istoriji Srpske revolucije kako su srpske ustanke imenovali Leopold fon Ranke i Gedeon Maretić, odnosno biografijama srpskog vožda Karađorđa Petrovića i naročito srpskog kneza Miloša Obrenovića.

Uvek, bez obzira na to kako govorimo o knezu Milošu, makar i podsvesno, istorijski posledično mislimo i na Karađorđa Petrovića, jer je Karađorđe bio vođa Prvog a knez Miloš Drugog ustanka, dve godine potom.

Tokom Prvog ustanka Srbi su doživeli prve godine slobode i slavnog ratovanja.

Drugim ustankom zasnovali su svoju državu i počeli duhovni preporod, ali i borbe za unutrašnje slobode, ustavno uređenje, za vladavinu prava i demokratske nazore.
Knez Miloš, Karađorđev vojvoda, Drugim ustankom spasavao je ono što je Karađorđe počeo, s pravim i najvažnijim ciljem istorijskog opstanka srpskog naroda.

Tako su Srbi izgubili Karađorđa koji ih je u teškom porazu napustio i dobili kneza Miloša koji se jedini od vojvoda nije makao iz Srbije.

"On je imao dovoljno čvrstine da svoj narod drži u stezi i dovoljno gipkosti da prema Turcima neprestano vrda" - zapisao je najveći istorijski autoritet kod Srba Slobodan Jovanović, koji nam još kaže: "Po skoro jednodušnoj oceni istoričara, Miloš je najveći politički um koji je Srbija dala u celom 19. veku."

Miloš nije kao Karađorđe neprekidno ratovao, jer mu je i naroda malo preostalo. Vodio je četiri boja za jedno leto. A posle je godinama pregovarao.

Iako, kao i Karađorđe, u vlasti veliki samovoljac, Miloš se nikada u njoj nije usamljivao onako kako se Karađorđe usamljivao u Topoli, ostavljajući svoje doglavnike ili u Beogradu ili po svojim nahijama. On je, držeći svu vlast pod krovom kneževog konaka u kome je on, bilo da je u Kragujevcu, Požarevcu ili Beogradu, svoje doglavnike držao oko sebe, vladajući narodom i njima po načinu velike srpske porodice - zadruge, u kojoj jedan starešina bespogovorno zapoveda svima.

Krunu knez Miloševe politike i vrh njegovog političkog delovanja predstavlja sultanov hatišerif iz 1830. godine, kojim se Srbiji daje potpuna autonomija koja je podrazumevala odlazak turskih spahija iz Srbije. Hatišerif je podrazumevao da Srbija otkupi spahiluke, na šta je knez Miloš dragovoljno pristao. Tada se postavilo pitanje šta uraditi sa spahilucima, pa je bilo i predloga da se spahiluci podele srpskim porodicama iz kneževske vlasti i stvori kneževska aristokratija sa imanjima i titulama. Knez Miloš je tada doneo odluku "da zemlja pripada onima koji je obrađuju".

Oslobođeni su kmetovi, jer je srpska zemlja postala narodna i koja više ne može postati ničija druga. I tako je jedan potpuno neobrazovan autokrata omogućio da se na temelju slobodnih seoskih poseda započne stvaranje narodne seljačke demokratije u Srbiji, koja će se ubrzo razviti i uslovljavati ustavno i pravno uređenje.

Prva žrtva te seljačke demokratije bio je sam knez Miloš, kada su ga ustavobranitelji izgnali iz Srbije da u inostranstvu ostane pune dve decenije.

Ta ista demokratija ga je Svetoandrejskom skupštinom vratila 1858. godine u Srbiju, da mu se život završi na vlasti.

Postoji uverenje da je srpski narod u novijoj svojoj istoriji raspet narod između dvojice obnovitelja srpske nacije, između Karađorđa i Miloša.

Veruje se čak da se nacionalni karakter tokom dva veka formirao na ovoj podeli, kolebajući se između dva antipoda, čineći pri tom i značajne istorijske greške, koje su sezale i do današnjih dana i umnožavale se.

Toj podeli najviše je doprinosila dinastička borba između Obrenovića i Karađorđevića, čija je žestoka borba za vlast diktirala isključivi politički život i ostrašćena stranačka opredeljenja ne dozovoljavajući srpskom narodu da se pomiri sa svojom istorijom i da više ne bude između Karađorđa i Miloša, već sa obojicom, prihvatajući ih u razlikama.

O tim razlikama, tek u ovim decenijama 21. veka, možemo govoriti bez zazora i političkih posledica.

Karađorđe je bio sloboda. Miloš je bio država.

U borbi za slobodu dovoljno je bilo biti protiv Turaka i u tome istrajavati.

U borbi za srpsku državu moralo se biti i protiv Turaka i protiv Srba.

Sloboda kad je preka, ona je Božja volja.

Država kad je preka, ona je tiranija.

Karađorđe je ostao prek. Miloš je postajao despot.

Kad su Karađorđu knezovi i vojvode hteli da ograniče vlast godišnjom skupštinom knezova, on im je proturio puške kroz prozor i isterao ih napolje. Tako je, bez ikakve političke igre prekinuo deobu vlasti.

Kada je vojvoda Petar Moler poželeo da ograniči knez Miloševu vlast, knez je protiv vojvode Molera priredio Đurđevsku skupštinu srpskih knezova koja je vojvodu Molera predala Turcima da ga oni pogube.

Karađorđe je obećavao da će svima suditi svojom rukom. I obećanja, je bogme, ispunjavao.

Kao što se o Božjim postupcima ne sudi, tako Srbi nisu ni pomišljali da sude o Karađorđevim.

Knez Miloš je više znao da okrvavi svoju savest i tuđe ruke. Narod je za svoje okrvavljene ruke, čak i Karađorđevom krvlju, osuđivao Miloša, jedino tamo gde ga je mogao osuditi u istorijskom pamćenju.

Karađorđe je svim Srbima bio neupitni gospodar po njihovoj volji, a knez Miloš ih je terao da im to bude.

Karađorđe je bio etika, a Miloš politika.

Karađorđe je postupao herojski, često stavljajući čast i iznad narodnog opstanka. Sijaset je grešaka, koje imaju i razmere katastrofe, kada su hteli da im politika bude epska.

Miloš je postupao istorijski, pa ako se mora i ispod ličnog i narodnog dostojanstva.

Karađorđe je hteo mnogo odjednom, a ni Miloš nije hteo manje, ali ne odjednom, već koliko se kad može.

Ono što je Karađorđe iskusio, za kneza Miloša je to često bilo iskustvo koje treba izbeći: Ratovati što kraće, a mir, ma kako nesiguran bio, graditi da traje što duže. I što stekneš ne gubi, a uvećevaj kad možeš, koliko možeš, stalno na tome nastojeći.

Karađorđe je hteo da stalno i pred svima bude veliki, a knez Miloš je seljački lukavo znao, kad i pred kime treba da bude veliki.

Knez Miloš nije pao u naručje istorije i on je svoju naklonost mukotrpno sticao, uradivši toliko za narod u teškim istorijskim zbivanjima, da i posle sebe bude prisutan kao pouka, iskustvo i opomena.

Karađorđe je i opevan. Imao je sreću da je u najvećim pohodima imao i Filipa Višnjića.

Knez Miloš se našao u narodnim pričama i razlika odgovara odnosu poezije i proze.

To je razlika u uzvišenosti, bez ikakvog sporenja i u prozaičnosti koja i osporavanjem diže.

Ipak, ne zaboravimo Slobodana Jovanovića, koji smatra da je knez Miloš najveće iskustvo novije srpske istorije, koju smo u srpskoj egzaltaciji gušili ili sporili.

Sretenje je dan početka srpskog oslobođenja, ali je i objava Sretenjskog ustava pravi i srećan kraj Srpske revolucije.

Slavimo ga dvostruko.