INTERVJU Pesnik Đorđo Sladoje: Na udaru su nam tradicija, jezik i pismo naročito, i škola i naša crkva...

Ovako, za "Novosti", započinje priču o svom dugogodišnjem stvaralaštvu pesnik Đorđo Sladoje (68), koji je pre nekoliko dana, sa još 19 istaknutih umetnika, dobio priznanje za doprinos nacionalnoj kulturi. Kao gimnazijalac dobio je prvu nagradu na Smotri vojvođanskih srednjoškolaca u Kikindi, kao student prvu nagradu na Festivalu mladih u Vrbasu, sa 22 godine objavio prvu knjigu "Dnevnik nesanice" za koju je dobio nagradu "Mladosti". Zbog otpora sarajevskih izdavača, druga knjiga izašla mu je posle osam godina u izdanju SKZ, gde je objavio skoro polovinu knjiga i stigao do njenih čuvenih plavih korica.

- Bilo je to po svemu drugačije vreme kad je kultura, pa dakle i književnost, imala značajnu društvenu ulogu, kako se govorilo. Književni život bio je poprilično bogat i dinamičan - književne večeri, festivali, brojni časopisi i listovi, solidni tiraži, čak i pesničkih knjiga, neuporedivo u odnosu na današnje vreme, prisustvo književnosti u javnom životu. Objaviti knjigu kod uglednog izdavača, naročito prvu, bilo je teško, ali kad vam se to dogodi, mogli ste ponekad i pomisliti da ste pisac.

* A onda je došao rat, pa zatim tranzicija, kako se eufemistički zove povratak u kapitalizam...

- Pogašene su velike izdavačke kuće, privatizovane knjižare pretvorene u butike i kafiće. I sve je, kao što se zna, podređeno brzoj zaradi. Ono što nije u službi profita, gurnuto je u stranu, a poezija na samu marginu i prepuštena samoj sebi. Recenzente i urednike zamenili su sponzori i svako ko iskamči par stotina evra može da objavi knjigu. Nestankom srednje klase nestala je dobrim delom i publika, a književnost je potisnuta iz javnog života i osuđena da tavori. Pa ipak traje i bez obzira na sve, i dalje se pišu, objavljuju i čitaju dobre knjige...

* Koliko je promena životne sredine ostavila traga na vaše stvaralaštvo?

- Ja sam već posle osnovne škole bio prinuđen da menjam sredinu i odem u Banat kod tetke, gde sam u Sečnju završio gimnaziju, a onda sam se vratio u Sarajevo. I tu živeo dvadesetak godina, da bih početkom rata sa porodicom završio u Vrbasu i iskusio gorčinu izbegličkog života u svim raskošnim oblicima siromaštva, bede, poniženja, ali i upoznao primere, istina retke, ljudske dobrote i solidarnosti. Sad sam u Novom Sadu i nemam nameru da se selim, a nadam se da me niko više neće terati. Sve je to, razume se, ostavilo dubokog traga u mojoj poeziji, po principu što gore u životu to bolje u pesmi, a što zvuči poprilično surovo, ali i tačno po svoj prilici. Ne mogu pouzdano reći šta bih i kako napisao da sam živeo normalnim mirnodopskim, da ne kažem dosadnim životom, ali sigurno je da bi neke teme - ratne izbegličke, seobne, izostale... U stvari, kad se osvrnem i saberem koliko je moguće, glavni životni i psihološki problem jeste u tome kako sastaviti i čime prespojiti bivši život koji nam se svakim danom čini lepšim i ovaj koji danas živimo sa svim traumama i sindromima. Iz te pukotine nastale su i nastaju mnoge pesme. Olakšavajuća okolnost, vazda nekakve okolnosti, jeste to što menjajući sredine, uglavnom prinudno, nisam menjao i jezik. Jer izvan srpskog jezika i bez pomoći poezije sve bi bilo mnogo teže.

* Čini se da pripadate onim ređim pesnicima kojima je stalo do komunikacije sa čitaocima?

- U autoritarnim sistemima poezija je dugo bila osuđena na ezopovski, šifrovani govor i upućena da se bavi sama sobom, smislom samog poetskog čina i jezičkih mogućnosti i često završavala u hermetizmu, jedva razumljiva i najstručnijim tumačima. Pesnici su sve više zanemarivali tzv. običnog čitaoca, a kad su ga se setili taj čitalac je uveliko čitao prozu, romane ponajviše. Hoću da kažem da su za krizu poezije jednim delom krivi i sami pesnici, zaboravljajući da književnost postoji i ima punog smisla samo u trojstvu autor - delo - čitalac.

* Ipak, čuvate se da ne podilazite čitalačkoj publici?

- Tačno, jer od toga niko ne bi imao koristi, a poezija ponajmanje. Stalo mi je da moja pesma bude otvorena i za tzv. običnog čitaoca, ako takav uopšte postoji i da mu nešto govori na "izvestan način", kako bi Andrić rekao. Ako pesnik ne zna šta je hteo da kaže, kako će od čitaoca tražiti da ga razume,ako je pesma napisana s mukom ne bi trebalo da muči i eventualnog čitaoca. Meni je u svemu tome stalo da se moja poezija čuje u srpskom jezičkom i duhovnom prostoru, da je u dosluhu sa ključnim sadržajima naše kulture. Tako sam doživeo i visoko priznanje Ministarstva kulture o vrhunskom doprinosu nacionalnoj kulturi, kojim se hoće reći da je i moja poezija, kao estetska činjenica, deo kulture i gradivni elemenat srpskog duhovnog identiteta. Onaj ko danas stvara u Srbiji, više od toga ne može tražiti, ni dobiti.

* Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske, kao vidite ulogu i značaj Matice i njenog časopisa, danas i u budućnosti?

- Kako god počnemo priču o Matici i Letopisu, završićemo je tvrdnjom da se radi o svojevrsnim kulturnim fenomenima, retkim i u mnogo razvijenijim kulturama od naše. I Matica i Letopis su proizvodi "čuda i truda". Veliko je čudo da u nas nešto traje skoro dva veka, a da ga u međuvremenu nismo reformisali, modernizovali, uskladili i na kraju rasturili. Čudo je neviđeno da nismo odustali od poduhvata na duge staze koji zahteva strpljivost, upornost i kaluđersku marljivost. A sve to govori da ipak nismo narod "vrapčijeg intenziteta", već da smo u stanju da gradimo i održavamo institucije dugog trajanja u kontinuitetu. Čuda o kojem govorim ne bi bilo bez velikog truda intelektualaca i pisaca onog vremena, a naročito imućnih ljudi koji su shvatali značaj kulture i književnosti za očuvanje nacionalnog identiteta. Meni se čini da je kulturološka, istorijska i nacionalna svest osnivača Matice bila jasnija i intenzivnija nego kod znatnog dela današnje srpske inteligencije, a čulo za opšti interes neuporedivo razvijenije. Mnogi od njih uložili su sve svoje znanje, energiju, pa i imetak, a nisu retki ni oni koji su zdravlje izgubili radeći za Maticu.

* Kako gledate na naš kulturni i duhovni identitet danas?

- Poprilično je zaljuljan i spolja i iznutra. Na udaru su gotovo svi identitetski elementi i tradicija i ključne vrednosti, važne istorijske ličnosti, jezik i pismo naročito, i škola i crkva... Uloga Matice srpske i Letopisa kao čuvara i svedoka našeg trajanja u dugom i teškom istorijskom periodu od neprocenjivog je značaja. Verujem da će tako biti i u budućnosti, bez obzira na očigledan napor da se nacionalna kultura razgradi, a njeni temelji i nosioci uklone u ime sasvim neizvesne budućnosti.

PREGRŠT NAGRADA

ZA PESNIČKE knjige "Svakodnevni utornik", "Trepetnik", "Plač Svetog Save", "Petozarni mučenici", "Daleko je Hilandar", "Ogledalo srpsko", "Manastirski baštovan", "Pevač u magli"... Sladoje je dobio pregršt nagrada, među kojima su Zmajeva, Dučićeva, Šantićeva, Disova, "Žička hrisovulja", "Branko Ćopić", "Laza Kostić", "Skender Kulenović", "Račanska povelja"... Radio je kao bibliotekar u Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci u Sarajevu, bio sekretar Festivala poezije mladih u Vrbasu i urednik u Kulturnom centru Novog Sada.