ODLAZAK PISCA I PESNIKA: Stevan Tontić je bio čovek dramatične sudbine, ali i izuzetnog stvaralačkog opusa

Rođen 1946, osnovnu školu završio je u Lušti Palanci, srednju u Sanskom Mostu i Prijedoru, a studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Početkom 1969. postao je glavni urednik časopisa "Naši dani", čiji je treći broj bio sudski zabranjen, a redakcija raspuštena. Sledeće godine objavio je prvu zbirku pesama "Nauka o duši i druge vesele priče" koja je ovenčana tadašnjom nagradom "Mladost" za najbolju debitantsku knjigu. Radio je u kulturnoj redakciji Televizije Sarajevo, bio sekretar Udruženja književnika BiH, a potom kao urednik u izdavačkoj kući "Svetlost", u kojoj je kasnije uređivao i časopis "Život". Zbog neslaganja sa tretmanom nekih srpskih pisaca u "Velikoj ediciji književnosti naroda BiH", 1984. daje ostavku na urednički posao da bi se posle tri godine vratio u istu kuću, ali sa novim rukovodstvom.

Bio je među prvima koji su se otvoreno krajem osamdesetih i početkom devedesetih suprotstavljao događajima koji su najavljivali građanski rat. U zbirci "Sarajevski rukopis" (1993) objavio je pesme o ratnim strahotama koje su prevedene na više jezika. U biografiji mu je ostalo zabeleženo da je odbio da služi u bosansko-muslimanskoj armiji zbog čega je nateran da kopa rovove na prvoj liniji fronta. Isključen je iz članstva Udruženja književnika BiH, u koje se nikad nije vratio. Iz Sarajeva je sredinom januara 1993. uspeo ilegalno da izađe i dođe u Beograd, odakle je krajem aprila 1993, na poziv nemačkih pisaca i prevodilaca, otišao u Berlin. U tom gradu će kao izbeglica bez zaposlenja ostati gotovo devet godina. Prvu podršku dobio je od Fondacije nobelovca Hajnriha Bela, u čijoj kući je proveo devet meseci.

Na nemačkom jeziku objavljeno mu je nekoliko dela, a imao je i književne večeri i susrete u mnogobrojnim gradovima. O njemu je snimljeno i više radio i TV emisija. Učestvovao je 1995. na čuvenom pesničkom festivalu u Jerusalimu, a pet godina kasnije na šestonedeljnoj turneji pisaca po Evropi. Na Univerzitetu u Inzbruku držao je predavanja studentima slavistike, učestvovao na književnim susretima u desetak zemalja. U berlinskom nedeljniku "Slobodan dan" protivno većini medija podržao je delo "Pravda za Srbiju" Petera Handkea.

U vreme egzila u Nemačkoj, njegova supruga je bila u izbeglištvu u Beogradu. Bračni par se 2001. posle povraćaja okupiranog stana u Sarajevu iz kojeg su nestali svi rukopisi i biblioteka, vratio u taj grad. Kako je kasnije objašnjavao, u tome je video neku vrstu "obrnutog egzila". Od 2014. živeo je u Novom Sadu. Stevan Tontić je objavio knjige pesama "Naše gore vuk", "Crna je mati nedjelja", "Prag", "Ring" kao i nekoliko antologija. Dobio je veliki broj najuglednijih nagrada kao što su Šantićeva, Zmajeva, Kočićeva, "Horst Bineka" Bavarske akademije lepih umetnosti, nagradu "Miloš N. Đurić" za prevodilaštvo.

Datum i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.

MOĆNO PESNIČKO DELO

UKUPNO književno, pre svega pesničko, delo nesumnjivo učvršćuje Stevana Tontića u red najostvarenijih i najsamosvesnijih autora srpskog jezika sa duhom otvorenosti drugih kultura. Tontić je ostvario neka od najautentičnijih mesta novije srpske poezije o ratu, ali i religiozne poezije ovovremenog, protiv rečima obuzetog lirskog senzibiliteta - kaže dr Bojan Jović, direktor Instituta za književnost i umetnost.