INTERVJU Književnik Dejan Aleksić: Pisac decu treba da podstiče da misle

Obraćajući se publici na svečanosti dodele priznanja Aleksić je otkrio da se, makar kao dečji autor, formirao ponajviše upravo u gravitacionom polju Radovićevog stvaralačkog univerzuma. Žiri je pak njegovu nagrađenu proznu knjigu "Malo-malo pa slon" nazvao "delom jednog novog Radovića, modernog i mudrog, najmlađeg Radovića u književnosti za decu do danas".

* Da li ste se i kao mali i mladi čitalac i pre prvih spisateljskih pokušaja ili uspeha, najradije "obraćali" baš Dušku?

- Dušan Radović je, svakako, nezaobilazna tačka ranog čitalačkog iskustva. U tom smislu, moja fascinacija Radovićem dolazi iz dana prvih literarnih otkrivanja, kada na književnost gledate kao na poseban tajnovit svet u kojem ima avanture duha, zapitanosti, imaginacije, ali i zabave. Radović je svojim delom, bilo da je reč o poeziji, pričama ili dramskim tekstovima, obilato nudio blagodeti osobite i neodoljive književne stvarnosti. Čitanje takvih dela duboko vas odredi, postane važan činilac u načinu mišljenja i razumevanja, izgradi vam čitalački ukus. Kasnije, tragajući za sopstvenim izrazom u književnosti za decu, ova rana čitalačka iskustva bila su mi neka vrsta orijentira. Prirodno je što sam se oslonio na ovo književno nasleđe.

* Da li je Radović dovoljno zanimljiv, blizak i današnjoj deci, da li je dovoljno savremen i u toj sferi (kao što su njegove mudrosti namenjene odraslima svevremene i nepogrešive)?

- U izuzetnim književnim delima za decu uvek postoji određena smisaona supstanca koja ih čini univerzalnim. Dakle, postoje knjige i pisci kojima je savremenost konstantno određenje. Kerol i Egziperi, recimo, uvek će biti moderni i bliski deci, bez obzira na epohu ili aktuelne čitalačke trendove. Takav je kod nas Duško Radović. Interpretacije nekog dela mogu biti brojne, ali njegova univerzalnost, ako je ima, uvek je iznad interpretacije.

* "Aleksić se deci obraća s poštovanjem i uvažavanjem, on je zahtevan pisac za zahtevnu decu", rečeno je u obrazloženju žirija. Postoji li tip idealnog čitaoca kome se obraćate?

- Prilazim im s poštovanjem i spremnošću na dvosmernu, ravnopravnu komunikaciju. To je jedna od osnovnih i najlepših tekovina dela Dušana Radovića. On je umeo da kaže da pisati za decu znači uzdignuti se na nivo deteta, nikako obrnuto. Najgore što pisac može da uradi sebi i čitaocima jeste da podilazi i udvara se. To se brzo i lako prepozna. Tako je i kada su vam pretežna čitalačka publika deca.

* Ima li istine o onom sveprisutnom vapaju "deca danas ništa ne čitaju, nemoguće ih je zainteresovati za knjigu"? Kakav je vaš utisak o publici i literaturi njima namenjenoj?

- To je danas vrlo često pitanje. Na njemu se zasnivaju i marketinške strategije izdavačkih kuća, programi biblioteka i ustanova kulture. Dugačak je lanac uloga u toj problematici, od porodice i škole, pa sve do instanci na kojima se donose odluke o kulturnoj politici. U agresivnoj poplavi novih tehnologija, deluje kako je teško vratiti deci i mladima poverenje u knjigu, ali nije, naravno, nemoguće. Mnogobrojne književne programe koje sam do sada imao s decom uzimam kao potvrdu da deca žele da čitaju, ali promocija knjige i čitanja treba da bude u skladu s njihovim potrebama i načinom na koji određuju šta im je važno i korisno.

* Žiri navodi da ste odavno član akademije koju, pored Radovića, čine Zmaj i Ršum. Koji od njih trojice bi, i po čemu, bio najbliži piscu Dejanu Aleksiću?

- Zmaj je dobro razumeo da književnost za decu ne treba da bude samo didaktičko pomagalo. Dao je osnove za pedocentričan pristup u stihovima namenjenim deci i pisao ih vrlo često iz perspektive samog deteta. Radović je ovu paradigmu unapredio uvodeći mnogobrojne idejne i tematsko-motivske inovacije. Imao je izuzetan sluh za psihologiju savremenog deteta koje se otima tradicionalnim predstavama i očekivanjima odraslih. Ršumović pridodaje nove poetičke komponente ovom, tada već magistralnom, toku srpske poezije za decu. Kvalifikacija u kojoj me žiri imenuje za nastavljača te linije prija i istovremeno obavezije. Moram tako da kažem, iako zvuči kao floskula. Radovića, ipak, ističem sa književno-istorijskog stanovišta, budući da je on kopča između tradicionalnog i modernog. Kroz prizmu njegovog stvaralaštva prelama se zračenje dotadašnjeg književnog nasleđa i anticipiraju dolazeći literarni modeli u književnosti za decu. Što je Vasko Popa za našu poeziju, to je Dušan Radović za literaturu ove vrste.

* Da li je pisati za odrasle "ozbiljniji posao" nego pisati za decu? Ili je obrnuto? Kao izuzetno svestran i plodan autor - šta vidite kao svoju "osnovnu delatnost"?

- U prostor književnosti za decu ušao sam kao autor koji je već imao tri pesničke knjige. Danas ih je jedanaest, a broj knjiga koje sam objavio za decu premašio je dvadeset. U međuvremenu sam pisao i drame, a prošle godine sam objavio i svoj prvi roman. Rad na više stvaralačkih planova može se organizovati i kao prijatna i podsticajna promena žanrovskog horizonta.

* Da li se prema velikanima dostojno postavljamo i odnosimo tek posle njihove smrti?

- Odnos prema velikanima je kod nas jedno kulturološko opšte mesto. Imamo mnogobrojne primere lošeg tretmana ostavštine, preteću senku zaborava nadvijenu nad pojedine autore, ne samo književne. Odnos prema velikanima je uvek pokazatelj razumevanja sopstvenog nasleđa, ali i spremnosti da se sa tim nasleđem konsultujemo u želji da stvaramo nešto novo. Ipak, inicijativu da se na stogodišnjicu rođenja Dušana Radovića ustanovi nagrada sa njegovim imenom svakako treba pozdraviti i pohvaliti. On je jedan od simbola Beograda i naše sveukupne kulture. Pritom, svakako je važno da se briga o jednoj ovakvoj nagradi dodeli važnoj i prvoklasnoj ustanovi, kakva je u ovom slučaju Biblioteka Grada Beograda. Time bi nagradi trebalo da se garantuju trajnost, publicitet i očuvanje ugleda.

* Pišete za decu koja misle - da li je i to vaš pokušaj da reagujete protiv stvaranja generacija "klimača glavom"?

- U svakoj sredini su umetnici i intelektualci izrazito misleći i kritički nastrojen sloj društva. Oni su, između ostalog, osetljivi receptori društveno-političkih kretanja i zbivanja. Stoga je primereno da imaju svoj stav o takvim pitanjima. Istovremeno, imaju i odgovornost za plasiranje određenih stavova. Uvek je komotnije, često i bezbednije, uzdržavati se, kalkulisati, mimikrirati. Ali, uz to obično ide i gubljenje sposobnosti za empatiju i drugih odlika ljudskosti. Svako se, pre ili kasnije, nađe pred tom računicom, pa prema svojim sklonostima donese i odluku isplati li se izgubiti sebe. Upravo zato, jedan od poslova pisca za decu, bar ja to tako vidim, jeste i podsticati ih da misle svojom glavom.

"MALO-MALO PA SLON"

* "Mali Beket za malu decu", briljantan je opis knjige "Malo-malo pa slon". Kako bi je sam autor definisao?

- Da, to jeste afirmativan opis, sigurno nastao na činjenici da su nonsens i funkcionalni paradoks neki od gradivnih elemenata u mojoj stvaralačkoj praksi. Knjigom "Malo-malo pa slon", zapravo, objedinjujem svoja pesnička, pripovedačka i dramaturško-spisateljska iskustva. Ona jeste zbirka kratkih priča, ali se u njoj često naiđe i na stihove, a pojedine priče su povezane i međuuslovljene, tako da se knjiga drži čvršće kao celina.