NEMA BOLJEG LEKA OD SMEHA: Tanja Pjevac o ulogama u serijama "Kamiondžije D.O.O." i "Branilac", Nenadu Jezdiću, Miši Janketiću...

Počela je zabavljajući članove porodice imitacijama, nastavila takmičeći se u recitovanju i vodeći školske programe, a zatim otišla u amatersko pozorište u AKUD "Sonja Marinković".

- Probala sam, osetila i zavolela. Zavolela sam kopanje po sebi, čemu sam očigledno oduvek sklona, druženja, igru, slobodu, kreativnost, smejanje i bliskost sa članovima grupe. Bila je to jedina vannastavna aktivnost u kojoj sam uživala do kraja, koja me je obuzimala. Neki psihoanalitičar bi verovatno mnogo bolje objasnio odakle zaista ta iracionalna potreba za glumom - kaže Tanja Pjevac na početku razgovora za "TV novosti".

Posle treće godine gimnazije okušala se na Akademiji umetnosti u rodnom Novom Sadu i na sopstveno iznenađenje primljena je u prvu klasu velikog Mihaila Miše Janketića.

Jedna je od retkih glumica iz Novog Sada koja je otvorila vrata Beograda i odmah po završetku studija zaigrala u predstavama velikih reditelja. Na daskama koje život znače igra već dve decenije, a ostvarila je zapažene uloge i u serijama "Stižu dolari", "Agencija za SiS", "Vojna Akademija", "Sumnjiva lica", "Neki bolji ljudi" i "Državni posao".

Nedavno smo je gledali u filmu "Toma", u igrano-dokumentarnoj seriji "Branilac", a sada na RTS 1 u drugoj sezoni serije "Kamiondžije d.o.o." pratimo sudbinu njene junakinje, kelnerice Zoke.

Koliko je važno da porodična serija, poput "Kamiondžija d.o.o.", koju prate i mladi, istakne značaj prijateljstva, ljubavi, poštenja?

- Sasvim je dovoljno reći: važno je. Realnost je dosta siva, da ne bih upotrebila neku težu reč, ali mora se reći da ceo svet korača ka ozbiljnom mraku. Guranje, grabljenje, gaženje, malograđanština, neukus, vređanje, primitivizam, podmetačine, laž. Najgori su postali najvažniji. Nisam rekla ništa novo. Postavlja se pitanje da li smo sposobni da primamo tu količinu mraka i sa malih ekrana. Imamo li stomake za sve to? I zašto da negiramo da postoji i ono drugo? Jer postoji! Samo se ne vidi. TV programi su prepuni neukusa, nevaspitanja, nepoštovanja i slika su stvarnosti. Zato je važno da postoje i "Kamiondžije", jer nas ova serija osvetljuje. Priča o onoj drugoj strani. Ne negira probleme, ali menja način na koji se sa istima izlazi na kraj. Gledaocu daje ideju, ili ga podseća, da je moguće i drugačije. Nekome i pruži utehu, jer mu govori "nisi sam, ne grešiš, glavu gore i ne odustaj". Milo mi je što sam deo te namere!

Šta je vama u nastavku "Kamiondžija d.o.o." najzanimljivije?

- Namera celog autorskog tima ove sezone, kao i prethodne, jeste stvaranje sveta koji možda ne postoji na prvi pogled, ali sam ubeđena da postoji u svima nama, samo zatrpan atmosferom kojom smo nažalost okruženi. Meni je naravno najzanimljiviji zaplet koji se vrti oko Zoke i Baje, način na koji se njihov odnos razvija i kuda vodi Baju. Čini mi se da će baš kroz odnos sa Zokom otkriti njegov novi sloj.

Vaša junakinja Zoka deluje samouvereno, ali je i satkana od tananih emocija. Kakav je utisak na vas ostavila?

- Zoka je nikla ni iz čega. Nastajala je u toku samog snimanja, jer u prvoj sezoni scenaristički nije imala ni jednu jedinu reč, pa ni ime. Postojala je samo kao "Bajina kelnerica". Reditelj Filip Čolović je želeo da je stvorimo zajedno, i tako je i bilo, krčili smo joj put. Zoka je neko ko istinski voli život, voli sve njegove strane, jer ga dobro poznaje, vidi sve i smeje se. Ona je borac. Padne, ustane, obriše prašinu sa sebe i nastavi dalje. Prihvata ljude takve kakvi su. Ima i svoje slabosti, a jedna od njih je Baja.

Mislim da je njihov odnos prepun mogućnosti, da taj prostor pulsira i veliko je igralište.

Često pominjete Baju, a kakav je Nenad Jezdić kao partner? Po čemu pamtite saradnju sa njim?

- Ne smem ni da izračunam koliko godina se Jezda i ja poznajemo. Kada odnos sa kolegom traje toliko dugo, stvarate bliskost koja je vrlo jaka. Prisustvujete nečijem životu i nemoguće je da ostanete daleko. Radom na "Kamiondžijama" testirali smo tu bliskost i mislim da smo prošli! Tempo snimanja je bio vrlo žestok, prolazili smo razne izazove, umor, vrućinu, muve, komarce, glad, nervozu, ali smo se smejali. Posebno kasno u noć, kad teče jedanaesti sat snimanja i svi smo premoreni... On je partner koji vam sve daje i sve zahteva. Vrlo je uzbudljivo pratiti ga, ne znate tačno kuda će, jer istražuje na licu mesta. Ima sigurnost kojoj se divim, opuštenost u kadru i glumački bezobrazluk, koji mu daje ogromnu slobodu u stvaranju. Gledajući njega, trudim se da učim i da upijem ono što ne znam ili osećam da mi fali.

U igrano-dokumentarnoj seriji "Branilac" tumačili ste Olgu Minić, čiji sin je ubijen. Čime vas je ova priča iz 1959, zasnovana na istinitim događajima, posebno dirnula?

- Ogromna je odgovornost ne potceniti sve što je Olga bila, što je osećala, što je trpela, što joj se desilo i sa čim je živela. To je uloga koja, čini mi se, ne liči ni na jednu moju televizijsku ulogu. Igrala sam je u zepama i džemperima, u opancima i vunenim čarapama, skoro potpuno bez šminke, zavijena u maramu, u scenografiji koja je mirisala na istinu i autentičnost. Čeznula sam za takvim zadatkom, koji od mene zahteva težak, slojevit, naporan, emotivno snažan sadržaj. Olga Minić je priča o ženi, o majci. O predrasudama, ljubomori, trpljenju i zločinu, o nevinima, o bezuslovnoj ljubavi, o nemoći. Mislim da je serija "Branilac" važan događaj za naš TV prostor. Uspeli su da naprave nešto što će nas ozbiljno zamisliti nad sobom i čovekom. Svi glumci su izašli iz uobičajenih okvira, i odigrali nešto što ih je glumački nahranilo. Veliki Marko Živić je odigrao jednu od svojih najvećih i najboljih uloga. Beskrajno mi je žao što nije dočekao da to i vidi.

U filmu "Toma", koji je priča o duši, igrali ste medicinsku sestru sa kojom Toma Zdravković zbija šale tokom lečenja na VMA. U čemu možemo da pronađemo lek za dušu, a gde ga vi nalazite?

- Nema boljeg leka od smeha. Od duhovitih prijatelja i mačaka. Ali moram da priznam da ne ide ni meni baš uvek od ruke, nego se snalazim u hodu, kao i svi. Ukoliko je nešto van moje moći, dobar razgovor sa pravim prijateljem ume da bude lek. I okupiram se nečim što me zanima, filmom, serijom, knjigom, muzikom, izlaskom sa prijateljima, spremanjem po kući. A nekad se samo prepustim. Odbolujem svoje, jer posle sledi pročišćenje i otvore se mogućnosti za lepo. Čitati, gledati nešto važno, veliko i lepo, slušati, disati, jesti, piti, maziti, voleti, grliti, pa se smejati. I igrati se.

Bili ste članica prve klase velikog Mihaila Miše Janketića. Kako vas je to oblikovalo? Šta je Miša u vama probudio?

- On je, pored moje porodice, jedna od najvažnijih figura u mom životu. Slomio me je i izgradio, odrasla sam uz njega. I dan-danas, kad ga više nema, često mu pišem. Obraćam mu se, pitam ga, poverim mu se, razgovaram sa njim. Beskrajno mi nedostaje. I zauvek će tako biti. Bila sam privilegovana, izvukla sam najjaču kartu. Ako je nešto bilo sigurno za njegovog studenta, to je da je skinuo mrenu sa očiju i da jasno vidi realnost ovog posla.

Prva Janketićeva rečenica na prvom predavanju bila je: "Gluma je zanat". A već druga:

"Gluma je prostitucija". Odmah realnost. Demistifikacija. Bez idealizovanja, pripremam vas da radite, i da radite pošteno, vaspitano i pismeno. Ovaj posao može zauvek da se uči i nikad ne nauči. Zato je i toliko lep i težak. Na sve to nas je Miša upozorio.

Na samom početku karijere, zbog angažmana u JDP, prešli ste u Beograd. Kada ste shvatili da je ipak Novi Sad po vašoj meri?

- Onog trenutka kada me ništa više nije čvrsto držalo za Beograd, otišla sam. To je bilo ono nesrećno vreme tranzicije, čini mi se 2012. godine, kada su direktori beogradskih pozorišta napravili dogovor da se za nas, samostalne umetnike, vrata zatvaraju do daljeg.

Vratila sam se u svoj grad, svojoj porodici, svojim prijateljima, svojim kafanama. I ostala. Vratila sam se i pozorištu u kome sam počela. Osećam da sam na mestu koje mi pripada i kojem pripadam. Ovde su svi moji. To se ipak računa najviše.