POGLED ISKOSA - Plaveti slikarstva

Zato je okretao leđa publici, tražeći najbolje mesto na bini sa kojeg će zazvučati.

Tatjana Tanja Pirović (Zemun, 1964) u tom smislu pomno traga za zvukom boja, tim pre što ima osećaj za muziku, pojedine njene izložbe bile su nadahnute tangom. Na njenim platnima često preovlađuje jedan ton, tamnoplava boja mora, svetlija neba ili oker zemlje (samo u slikarstvu postoji takva tautologija, zemlja se slika pomoću zemljanih pigmenata). Taj jedinstveni ton ima nesagledivu dubinu, proteže se iz prirode kao realnog polazišta u metafizičke ponore slikarstva, koje apsolutno nikada nije puko oponašanje prirode, već uvek njeno tumačenje. Imamo u vidu vedute i pejzaže, ali i druge slike ove umetnice, one figurativne, koje sve zajedno imaju jedan tihi zvuk. Tatjana kao da bira podnevni čas za prikazivanje na slici, kada je priroda najraskošnija jer je najbolje osvetljena. Ima kod nje na slici i od one plemenite lenjosti koja zahvata Mediteran kada je najtoplije, ima sunca, jare, atmosfere i topline boja. Ona insistira na poetičnosti slikarstva, što je danas skoro zaboravljena kategorija, na radosti u stvaranju i doživljavanju, slikarstvu kao čistoj osećajnosti, retkim u sadašnjem surovom i sirovom svetu. To sve ne bi bilo moguće da i sama slikarka nema blagosti i topline u sebi.

Predeo je humanizovan, u njemu je prisutan čovek iako ga ne vidimo, a arhitektura je diskretno naznačena, kao detalj. Tako su u vreme robotike, genetike i elektronskog mulja civilizacije koja tone u neovarvarstvo slike ove umetnice od plemenitog soja, na njima umesto tehnološke hladnoće i otuđenosti ima mesta za drvo, morsku uvalu, belu kućicu, dom i čoveka, za prirodu u svoj njenoj čarobnosti. Za posmatrača osetljivog duševnog sastava Tanjine slike su isceljujuće, one kao da odišu mirisom i celovitošću kojima je Bog obeležio prirodu kao svoje delo i Mediteran, parče raja na Zemlji. Ta ulja na platnu su zato i duboko intimna, kao ispovest jedne umetnice, kantilena stvaranja ili veroispovest slikarke za koju je stvaranje i deo religioznosti.

Tatjana Pirović jedna je od najvažnijih mlađih predstavnica duge a sada tako retke i dragocene linije srpskog slikarstva, intimizma koji od Koste Miličevića traje do naših dana kao ekskluzivno humanistički vid umetnosti. Izvan glavnih tokova (hiper)realizma, fantastike i apstrakcije, intimizam je skrajnut i namenjen posvećenicima, onima koji znaju šta je slika i ne reaguju na vulgarne efekte. Evo slikarke koja vraća umetnost na mirise, pradoživljaj, prirodu i ljudsko biće u njihovom cvetanju.