GLUMAČKA REŠENJA SU U OČIMA PARTNERA: Jovana Stojiljković, uoči večerašnje dodele nagrade "Petar Banićević" na sceni Narodnog pozorišta

Jovana Stojiljković nije dugo čekala ni "Caricu Teodoru" (2015), a večeras će joj posle izvođenja predstave "Nečista krv" u Narodnom pozorištu biti uručeno priznanje sa imenom prvaka ove kuće, glumačkog barda Petra Banićevića. Iako je član Ateljea 212, igra i u drugim beogradskim teatrima, pa će u njenoj biografiji ostati zabeleženo i da je bila Glogovčeva Ofelija - u poslednjoj predstavi i naslovnoj ulozi ("Hamlet") prerano preminulog glumca, na sceni Jugoslovenskog dramskog...

A večeras će se Jovani još jednom desiti nešto "prvo": za prvu ulogu u nacionalnom teatru osvojila je i prvu nagradu! Donela joj ju je uloga Sofke u delu Bore Stankovića, s rediteljskim potpisom Milana Neškovića. Ovo priznanje dodeljuje se mladom glumcu ili glumici do 40 godine života, od 2011. u znak sećanja na pozorišnog velikana. Nagradu će Jovani uručiti Iva Banićević, unuka glumca.

Da li se ovo priznanje po nečemu razlikuje od drugih koje ste već stekli?

- Sve nagrade stekla sam za različite uloge, pa se ova izdvaja već time što mi je pripala za ulogu Sofke u pozorištu. Do sada je najzahtevnija, najznačajnija i samim tim najvažnija moja uloga. Igram je i dalje, već treću sezonu. Posebno mi je drago što nosi ime umetnika koji je s velikim uspehom trajao godinama, a dodeljuje se mladim glumcima. Doduše, ta granica do četrdesete malo je "zanimljiva", ali znajući ko su prethodni dobitnici, radujem se što sam u toj ekipi. Uvek je važno mladim ljudima dati podršku u radu, tim pre što priznanje nosi ovako ugledno glumačko ime.

Bora Stanković je zbog vaše predstave kao i istoimene serije, ponovo u fokusu. Šta njegovu literaturu i priču o patrijarhalnim odnosima čini svevremenom?

- Bavio se problematikom žene i za svoje doba pisao prilično savremeno. U njegovom delu veoma je važna psihologizacija glavnih junaka. I kad ga prvi put čitate, u srednjoj školi, stičete utisak da dobro znate tu Sofku. Jer, imate kompletnu predstavu o njoj. Izazov je kad se radi takvo delo, veoma je važno i dragoceno za glumca.

Među srpskim realistima, uz Lazu Lazarevića, Bora je poznat po psihologizaciji likova, ali i onom erotskom koje je prisutno u svakom njegovom delu?

- Za Sofku se zna da je devojka u godinama koja želi i žudi za muškarcem, a nije ga imala.

To je, s jedne strane, deo njene ličnosti i odrastanja. Na drugoj je njena porodica i čitav porodični rodoslov. Zapravo, ono što se nasleđuje iz generacije u generaciju, i dobro i loše, i vrline i gresi. Od bake, tetke, majke do efendi Mite koji je, na neki način, prodaje. Nije joj bilo lako da odrasta u takvom okruženju i to je ono što je meni bilo važno da uspostavimo u predstavi.

Od one patrijarhalne Srbije do naših dana, da li se mnogo toga promenilo kada je reč o položaju žene u društvu i sopstvenoj kući?

- Kada čitamo ovakva dela zaprepastimo se, pomislimo da li je moguće da to postoji. A onda malo istražimo i shvatimo da još ima sličnih običaja koji opstaju u nekim delovima zemlje. Ipak, uprkos svemu, verujem da se položaj žene iz godine u godinu menja nabolje.

Ili bar želim da je tako...

U obrazloženju nagrade navodi se da ste "osvetlili do kraja svaki treptaj kompleksnog lika sa izuzetno istančanim osećajem za partnersku igru", pokazujući "koliko mladi umetnik može da ima poštovanja i svesnosti da je predstava kolektivni čin"?

- To je nešto što učimo od Akademije i o čemu nam je govorio i naš profesor Dragan Petrović. Kad radim neku predstavu najvažnije mi je da se upravo ovo "pravilo" uspostavi. Nije stvar druženja i ekipe nego namere koju imamo svi zajedno, da se razumemo među sobom i s rediteljem. Zaposlena sam u Atelju 212 i zahvalna sam Milanu Neškoviću što me je pozvao da igram u Narodnom i to u takvoj ulozi. Takođe, bila sam presrećna što su oko mene izvrsni glumci, moji partneri na sceni. Sve je išlo nekako lako, jedino je "problematično" što Sofka ne vodi već trpi radnju. Samim tim, bilo je važno da prvo postavimo porodične odnose, a onda moj lik među njima. Radili smo predstavu svi kao jedno i zato uživam u svakom njenom izvođenju. Od Akademije pamtim rečenicu da na sceni, i u sceni, moraš da se potrudiš da parner bude bolji od tebe. Ako glumac to oseti, scena je uspela.

Bez obzira na svoj prostor u predstavi, važno je uvek ostaviti dovoljno mesta za svog partnera?

- To je nešto prirodno. Ne bi trebalo da bude namera, niti nešto na čemu se radi, već deo naše profesije. Što je partner bolji, bolja je i predstava, pa samim tim i ja u njoj.

Sve je proces. Važno je otvoriti se i ne misliti samo na sebe, niti se panično truditi razmišljajući šta bih sve ja tu mogla. Rešenja su uglavnom u očima partnera.

Jednoglasna odluka

NAGRADU "Petar Banićević" žiri (prvakinja Drame Dobrila Stojnić, prošlogodišnja dobitnica Suzana Lukić i direktorka Drame Molina Udovički Fotez) odluku je doneo jednoglasno. Dosadašnji laureati su Igor Đorđević, Nenad Stojmenović, Miloš Đorđević, Nada Šargin, Pavle Jerinić, Sena Ćorović, Bojan Krivokapić i Suzana Lukić.

Predstave "na čekanju"

NA reprtoaru naše sagovornice trenutno je "Nečista krv" u Narodnom, "Dabogda te majka rodila" na matičnoj sceni, "Klaustrofobična komedija" u Zvezdara teatru. Sve druge predstave zasada su na čekanju: mala scena "Petar Kralj" u Ateljeu 212 zatvorena je zbog kovida, pa tako i naslovi koji se igraju na njoj.

Iza Jovane je prošle godine ostala premijera filma "Južni vetar", a seriju "Područje bez signala" koju je radila u Hrvatskoj, uskoro će videti i naša publika jer će biti emitovana na RTS.