POZORIŠNA KRITIKA - PUBLIKA KAO RANJENI VOJNIK: "Suprotno", Borisa Nikitina

Pominjanje publike u ulozi tog vojnika, na samom početku predstave "Suprotno" ("Nasprotje stvari", prevod Tanja Petrič, Urška Dali) uvodi, ako ne fizički ranjenu, a ono ranjivu neofašizmom liberalnog kapitalizma publiku u dve iluzije - da će biti žestoko, i da će se teatralnost boriti sa stvarnim životom.

I zaista, Slovensko mladinsko gledališče je, u Bitef teatru odigralo posvećen, apsolutni teatar, sirov, surov, ogoljen, autentičan, ritualan u avangardnom smislu. Traktat o slobodi u scenskoj formi, što je poruka govora o neofašizmu, bio bi negledljiv i zamoran, da reditelj Boris Nikitin (dramaturg Goran Injac) nije našao tačan ključ da nekadašnju skarednost Žarijevog Kralja Ibija pretoči u politički kič prisutnog neofašizma, privlačan i zamaman, kao svaki kič što je.

Klovnovi, horor koji hoda (kostim i maska Vanja Djuran, Lea Bratušek), što je više puta upotrebljeno u filmu i literaturi (S. King, na primer) - Primož Bezjak, Janja Majzelj, Ivan Peternelj, Blaž Šef, Stane Tomazin - svoje avangardizovane (ne zaista i avangardne) spodobe su oblikovali kao danas često viđene multimedijalne zabavljače, spretne, ali nedovoljno, da bi im to bio i životni poziv.

Tako, izvesna laž provejava njihovim nastupom, on je raštimovan, kao u lošem snu. Ali je zato njihova interpretacija imanentnog zla neofašizma izvrsna, preteća i, povremeno, emotivna. To čini da im publika poveruje i da bude uvučena u empatiju, nespojivu sa fašizmom, što rezultira osvešćenjem, vraćanjem u svoju egzistenciju, zasićenom represijom u svakom segmentu modernog neokolonijalizma.

Boris Nikitin predstavu "Suprotno" smešta na scenu nekog morbidnog benda, muzika je njen važan deo (reditelj i Jan Krmelj). Sve je stvarno, ali je, u isto vreme, sve i "fejk", tako da je namera Borisa Nikitina, zahvaljujući i preciznoj interpretaciji, vidljiva - porozne su granice istine i laži, originalnog i učitanog, života i smrti.

I sve to u satiri, ironizovano do onog smeha pod vešalama. Ko koga stvara, klovnovi predstavu o neofašizmu, ili iluzija njih definiše, pitanje je do kraja dvosatnog performansa, u kome sve vreme vidimo svetleći natpis, da se fašizam ne nalazi tu. A gde to?...

Ono što Nikitinova predstava postiže, da se smeh kroz strah iznese iz sale, po završetku, govori da je to u nama samima, i to je naša kazna, a groteska, proizašla iz voljnog pristanka da empatijom učestvujemo u disputu, posebna je pokora. U predstavi "Suprotnost", fašizam, igrom zamene teza i isticanjem njegove antropomorfnosti ima, nažalost, ljudsko lice. Uz klovnovski iskrivljen, preteći osmeh... U svakoj šali ima i malo šale, kaže se.