SVOJE JUNAKE VUKŠU I LUKU SRETAO SAM I U ŠKOLI I NA ULICI: Đorđe Mišina o ulogama u serijama "Azbuka našeg života" i "Ubice mog oca"

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН 29. 01. 2022. u 16:28

ĐORĐE Mišina student je završne godine glume na Akademiji umetnosti u klasi Igora Đorđevića, a već je u biogafiju upisao nekoliko zapaženih uloga.

"Ubice mog oca", Foto M. Obradović/V. Avramović

Svet glume, filma i pozorišta privlačio ga je i kao malog, pa je već sa 15 godina stao na daske "Dadova", a sa 17 je debitovao u filmu Nikole Ljuce "Posmatrači".

- Nisam očekivao da ću dobiti rolu Petra - glavnu ulogu. Osim u Kinoteci, "Posmatrači" su prikazani i u Njujorku. Gledali su ga Leonardo Dikaprio i druge velike zvezde, a ja, klinac, sedim u Beogradu, čitam o tome, i ne mogu da verujem. Mislim da moj životni film prelazi iz žanra u žanr. Pre fakulteta sam radio selidbe, zatim u "Hajatu" kao konobar, pa za štandom u "Ušću". Neverovatno je čega sam se sve nagledao i šta mi se sve desilo. Uvek mi je zabavno, non-stop tražim da radim nešto, volim putovanja, prirodu, sport... Život će mi sigurno biti ispunjen - kaže za "TV novosti" Đorđe Mišina.

Mladog glumca gledamo u žanrovski različitim serijama - "Azbuka našeg života", petkom u 21.00, na Superstar TV, i ponedeljkom u 21.45, na TV Prva, i "Ubice mog oca", vikendom u 21.00, na Superstar TV, a sredom i četvrtkom na TV Prva. U drami snimljenoj po romanima Mirjane Bobić Mojsilović tumači di-džeja Luku koji živi na Ibici, dok u petoj sezoni popularne krimi-drame igra nasilnog srednjoškolca Vukšu. Mišina je zaigrao i u australijskom filmu "Nećeš biti sama", koji sada učestvuje na Sandens festivalu, kao i u holivudskom hororu Slotherhouse, koji je sniman u Srbiji.

Foto M. Obradović/V. Avramović

Kada ste shvatili da je gluma vaš životni poziv?

- Od malena sam znao da ću se baviti glumom šta god se desilo. Mene gluma jednostavno zabavlja. Volim da se igram, lepo mi je dok to radim. Odrastao sam uz mnogo filmova, knjiga i video igrica. Roditelji su me stalno vodili u JDP i Atelje 212, posle čega sam bio bogatiji za pun kofer raznih emocija i zamisli. Uvek mi je bilo interesantno kako nastaje fikcija, kako se stvara priča, kako dobijaju formu svi ti svetski poznati filmovi i predstave koje smo gledali. Na filmu i u pozorištu možeš sve da stvoriš.

Oslobađamo se realnih granica u kojima živimo, i jednostavno stvaramo. Kada se baviš time, zapitaš se nekad šta je stvarnost. Život koji živimo takođe je konstrukcija koju sami sebi izgradimo. To se ne razlikuje mnogo od pozorišta, samo u pozorištu tu konstrukciju može da gradi više ljudi. Gluma je seciranje života, ispitivanje ljudskog uma, ali i zabava.

Šta je još oblikovalo vaš svet mašte?

- Ljudi često govore da je mašta beg od stvarnosti, i da to nije dobro, a ja maštam ceo život. Kada sam bio mali, roditelji su me upisali na karate, jer je navodno dobar za koncentraciju. Bile su mi interesantne borilačke veštine jer sam mnogo gledao Brusa Lija. Trenirao sam 13 godina, dobijao medalje, putovao po Evropi. Karate mi je obeležio život, ali počeo sam da se bavim njime zbog mentalnog smirenja. A maštanje mi je pomoglo da svaki lep i težak period u životu prebrodim.

Čemu vas je naučio vođa klase Igor Đorđević?

- On je neobičan pojavom i ponašanjem, a takve su mu i uloge. Na početku nam je bilo teško da ga razumemo, jer zaista nije konvencionalan profesor. Od nas nikad nije tražio da "budemo prirodni", već je hteo da vidi do kojih granica pucanja naši likovi mogu da idu.

Uvek nam je govorio da ga ne interesuje naš šarm, da li se lepo slikamo i da li smo dobri za intervjue. Bitno mu je da budemo najbolja verzija sebe. I da budemo pristojni. Na trećoj godini smo radili Šekspira, ja sam pripremao Ričarda Trećeg, a to je jedna od njegovih velikih uloga u Narodnom pozorištu. Imao sam probe nasamo sa njim i dok smo uvežbavali monologe, dostizali smo neke zvezde. Kada završiš čas, ne znaš da li postojiš. To Igor ume da izvuče iz čoveka. Poštujem sve što je radio. Bio je grub kada je trebalo da bude grub, bio je mio kada je trebalo da bude mio, i mislim da nas je to sve napravilo čeličnima.

Da li biste Luku iz "Azbuke" i Vukšu iz "Ubica" svrstali u ekstremne likove?

- Ne, ne mislim da se posebno ističu u društvu. Odrastao sam na periferiji Beograda, onda sam prešao u "Dadov", koji je u centru, video sam različite stvarnosti. I Vukšu i Luku sam sretao u životu, što u školi, što na ulici, što na treninzima. Takvi ljudi postoje, oni su samo produkt okolnosti. Verujem da osobu gradi okruženje. I Luka i Vukša koriste razna sredstva da ispolje svoje nesigurnosti i frustracije, kao svi mladi, ali na različite načine, jer su različito učili o životu. Vukša bi mogao da kaže da Luka ima sve što on nema, i obrnuto. A zapravo obojica samo traže sebe.

Zašto su se gledaoci lako poistovetili sa likovima "Azbuke našeg života"?

- "Azbuka" je priča o preprekama koje ljudi postavljaju sami sebi, o tome koliko smo nekada otuđeni. Vidimo Uroša, Vesnu, Luku, Martu, njihove prijatelje, koji su normalni ljudi. Nije to krimi priča ili triler, već normalne okolnosti u kojima svako može da se pronađe. Knjige Mirjane Bobić Mojsilović su genijalne jer seciraju ljudski život i dušu. Kada na internetu čitam utiske o seriji, često vidim da neko napiše "ovo mi se desilo".

Imamo Luku, koji ima svoje emotivne probleme, i Martu, koja isto traži svoje ja. Njihovi roditelji Vesna i Uroš su jurili za uspehom, materijalnim statusom, "američkim snom".

Svi mislimo da ćemo početi da živimo kada budemo imali mnogo novca, a život prođe pored nas. To se i njima desilo. Razdvojili su se, više se ne razumeju, i bore se sa time. To je odvratno, ali to je život.

Kako biste voleli da se Lukina priča završi?

- To je neizvesno, kao i kod svakog mladog čoveka. Voleo bih da uspe u tome što želi, da nađe pravu ljubav, da bude srećan sa time što jeste. Pre svega - da sebe prihvati, a zatim da dobije očevu i majčinu ljubav kakvu želi. Mislim da mnogo pati i za ocem i za majkom.

Kada se vrati iz Španije, Luka stalno odlazi od kuće, traži nešto, non-stop je u nekoj žurbi. Došao je da ih vidi, ali nije tu. Želi da bude sa njima, ali sam sebi postavlja prepreke.

Aleksandra Janković, Foto M. Obradović/V. Avramović

Kako vam je bilo u kadru "Azbuke" sa Jadranom Malkovičem, Aleksandrom Janković i Mionom Marković?

- Mionu Marković sam već znao od ranije, ali sam prvi put video Aleksandru Janković i Jadrana Malkoviča. Kada smo u istoj prostoriji, nas četvoro se samo smejemo. Jadrana gledam i kao oca u seriji, ali i kao brata. Doneo je drugačiji pogled na ovaj posao, jer je radio u Evropi gde je i odrastao. Svideo mi se njegov metod. Dobio sam priliku da igram sa Splićom, koja je i pozorišna i filmska i televizijska legenda, i dobra osoba. Uvek je bila tu da iz mene izvuče najbolje. Zbog scena koje sam sa Aleksandrom snimao, morali smo da dođemo do dubina odnosa majke i sina. I uopšte mi nije bilo teško. Nismo glumili svako za sebe, disali smo zajedno, pričali i spoznali smo naše likove.

Ulogu u "Ubicama" dobili ste dok ste bili u kovid bolnici?

- Dok sam još snimao "Azbuku", išao sam na kasting za "Ubice". Ušao sam u uži krug, ali ubrzo sam završio u kovid bolnici u "Areni". Prvog dana dok sam bio tamo zvali su me da radim kasting preko "zuma". Oko mene prolaze ljudi u skafanderima, kašlju, padaju, što je stvarno izgledalo filmski. Direktor kastinga i rediteljka Maša Nešković pitali su da li mogu pod takvim okolnostima da učestvujem na audiciji, a ja sam rekao da mogu. Improvizovao sam, a oni su bili oduševljeni.

U "Ubicama" igrate potpuno drugačiji lik nego u "Azbuci". Kakav je utisak na vas ostavio Vukša?

- Vukša je negativac u toj priči i treba to pronaći u sebi. Morao sam da se setim nasilnika iz moje škole. Dok sam išao u osnovnu školu, toga je bilo baš dosta. Ćuške po glavi u hodnicima, uzimanje lopte na terenu mlađima, uzimnje para... Imao sam materijala koliko god treba. Poražavajuće mi je što Vukši ima na sve strane. Znam ljude koji su bili Vukše mog doba, ali su se izvukli, imaju porodice i normalan život. Ali to što su radili, nekome je ostavilo ožiljke. U prvoj epizodi se vidi scena u kojoj Vukša maltretira malog Gvozdena. Koliko je dece poput Gvozdena? Vukša odraste i to zaboravi, ali Gvozdenu ostaju traume. Još su gori posmatrači, ljudi koji ne reaguju, profesori koji vide, okolina koja ćuti, to je katastrofa i to moramo da izlečimo. Mislim da Vukša treba da posluži gledaocu da vidi da li je njegovo dete žrtva ili nasilnik, da porazgovora sa njim.
 

Pogledajte više