KOMŠIJE SU NEKADA BILE DRUGA PORODICA: Sedrik Entertejner, glavni glumac i izvršni producent serije "Komšiluk u Los Anđelesu"

Upravo ovom temom bavi se urnebesan sitkom "Komšiluk u Los Anđelesu" čiju prvu sezonu premijerno pratimo na kanalu Foks lajf, radnim danima od 18.00, dok nam novih 18 epizoda drugog ciklusa u istom terminu stiže već od 15. februara. Komšinica čije su klompe preglasne, bučna deca čije igračke odzvanjaju po laminatu kao zvona Bogorodičine katedrale u Parizu, pas čiji lavež ne prestaje ni u snu... Ukratko, svako ko je nekada imao komšiju iznad, ispod, ili pored sebe, dobro zna o čemu govorimo. A baš takve situacije inspirisale su čuvenog holivudskog komičara Sedrika Antonija Kajlsa, iliti Sedrika Entertejnera, koji je 2019. dobio svoju zvezdu na holivudskom Bulevaru slavnih, da kao izvršni producent stane iza serije "Komšiluk u Los Anđelesu". Međutim, da bi priču, zasnovanu na ličnim iskustvima, dočarao na najbolji mogući način, Sedrik je u seriji učestvovao i kao glavni glumac.

U ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti" on otkriva koliko je sličan svom junaku Kalvinu Batleru i da li je zaista ikada u stvarnom životu bio deo zajednice kao što je ona opisana u "Komšiluku".

- Ova serija je inspirisana stvarnošću. Tako smo i počeli. Poželeo sam da moja iskustva podelim sa svetom, ali kroz kritiku svega što nam se događa. A činjenica je da trenutno prolazimo kroz jednu sveopštu ksenofobiju. Strah od crnaca, odbojnost prema ljudima druge veroispovesti, nacionalnim manjinama, sirotinji, ljudima sa fizičkim nedostacima i svim ostalim razlozima za predrasude, zamenila je kolektivna netrpeljivost prema drugim ljudima. Kontakt sa drugim čovekom postao je opterećenje, a komunikaciju je zamenila umetnost izbegavanja - kaže na početku razgovora proslavljeni holivudski komičar. On napominje da je njegova serija satira naše stvarnosti u kojoj se, kaže, prve komšije više i ne poznaju, a kamoli ljudi koji žive sprat ispod vas.

Koji deo ove serije je vaša priča?

- Živeo sam u kraju Los Anđelesa u kom su živeli isključivo Afroamerikanci, odnosno crnci, i u kom je ravno čudu bilo to da se dogodi situacija da u pola dvanaest uveče pred lokalnom ekipom "blejača" protrči belac koji jednostavno džogira krajem. Kako da vam objasnim, to je kao da se sada ovde pred nas spusti svemirski brod, iz njega izađe vanzemaljac i kaže: "Ćao"! A meni se to dogodilo, i morao sam da napravim seriju o tome. Ali "Komšiluk" nije samo priča o belcu koji je narušio mir harmoničnog crnačkog kraja. Želeo sam da ovom serijom ukažem na problem otuđenja koji je počeo da nagriza ljudsko društvo mnogo pre korone i svega što je zadesilo svet u poslednjih nekoliko godina. Kada sam ja bio klinac, postojala je zajednica. Komšije su se držale zajedno, deca igrala, organizovala su se druženja, pravili roštilji. Sada susede upoznamo samo kad parkiraju auto na našem mestu, kad im zaluta pošta u naše sanduče ili morate da odete na njihova vrata da biste rešili neki problem. I što je još gore, ljudima više nije ni važno što ne poznaju one sa kojima žive.

Računate li da će se ljudi prepoznati u tome i da će to biti garancija popularnosti serije?

- Nadam se tome, a hoće li, ne zavisi od mene već od onih koji gledaju seriju i koliko su spremni da se promene. Jer, promena nam je preko potrebna. Svet ide u pravcu u kom nam neće samo komšije biti stranci već i oni sa kojima živimo pod istim krovom. A serija će biti popularna jer je to komedija. A smeh je uvek dobrodošao.

Šta čini dobru komediju?

- Stvaran život. Priče u kojima ljudi mogu da se prepoznaju. Nešto što su doživeli na ulici, kod frizera ili dok su bacali smeće. Lepota života je u jednostavnosti, i tu uvek tražim inspiraciju za sve što radim.

Da li ste nekad imali lošeg komšiju?

- U stvari, postoji jedna situacija koja vam može zvučati kao da je scenario za neki film, ali to mi se stvarno dogodilo. Pre nekoliko godina kupio sam kuću u Sent Luisu. Sa mojim agentom za nekretnine išao sam u obilazak. Otišli smo tamo tokom dana, i na prvi pogled bilo mi je neobično što su ulice prazne i što nigde nema nijednog čoveka. Međutim, računao sam da je radni dan i da je to sasvim normalno. Zašto bi iko šetao okolo ako su svi na poslu? Kvart je izgledao lepo, uredno, ušuškano, kao stvoren za miran porodičan život. E, onda sam otišao po stvari i narednog dana se vratio sa porodicom, ali kasno uveče. I shvatio pravu sliku. Kvart do našeg bio je pravo kraljevstvo lokalnih bandi koje su krstarile ulicama kao u filmovima poput "Pobesnelog Maksa". Naselje je bilo do te mere nesigurno za život da policija ne samo da je patrolirala našim ulicama, već su policajci doslovno živeli u našem komšiluku. Kao da u svakoj drugoj kući imate policijsku stanicu. To je bilo jedno od mojih najautentičnijh iskustava kada je reč o lošem komšiluku.

A imate li i neko slično onom iz serije?

- Kako da ne. Čuo sam da su se u kraj doselili neki Džonsonovi. Automatski sam ih zbog prezimena zamislio kao crnce. Kao svaki dobar komšija, okupio sam porodicu, pozvonili smo na njihova vrata da se predstavimo, i možete samo zamisliti moj šok kada su nam ta vrata otvorili nasmejani belci. Predrasude su deo nas, koliko god se trudili da ih uvijemo u šareni ukrasni papir. To je deo DNK svakog čoveka.

Zbog čega će ljudi u Srbiji voleti "Komšiluk"?

- Zato što nas uči da smo, bez obzira na to koje nam je boje koža, u kog boga verujemo, kog smo seksualnog opredeljenja, bez obzira na sve to što nas deli, u stvari u biti svi isti.

Svi smo roditelji, braća, sestre, supružnici, nekome smo nešto i to je ono što je najvažnije. Pored svih naših razlika, jednaki smo u tome što smo ljudi koji se iz dana u dan bore da prežive, imaju slične probleme i glavobolje za koje istom snagom i nadom traže najbolji lek. U tome je lepota ove serije i njen cilj. Da nas podseti da smo svi deo jedne iste reke koja se zove život.