POGLED ISKOSA - Poentiranje pointilizmom

Decenijama ulaže veliki manuelni trud u sliku, što pointilizam podrazumeva, pored koncepcijski i kompoziciono teško razumljivog razlaganja prizora na tačkice. Crtanje i slikanje svedeno na tačku je likovni podvig, tačka je aksiom umetnosti, dalje od nje nema ničega u formalnom smislu, ona je krajnja na delu, jer je u osnovi imaterijalna, skoro da nema definišuće dimenzije. Istovremeno je fizički i metafizički fenomen, osnova likovnosti pored linije, koja ishodi iz nje i mrlje (na nemačkom fleke = Der Fleck).

Genijalni tvorac pointilizma Žorž Sera je to znao kada je na naučnoj osnovi, godinama proučavajući teoriju umetnosti i optičke zakone, sliku razložio na tačke, definišući same likovne treptaje. Jedini je u skupini ranih modernista pravi naučnik ali i mistik bio Žorž Sera, nastavivši Leonardovo i Direrovo naučno bavljenje slikarstvom.

Koji je, međutim, smisao današnjeg stvaranja u tom duhu, što ga neguje slikar Zoran Stajčić? Da bismo razumeli njegov napor treba da imamo širu sliku o umetničkoj sceni danas. Živimo u stvaralačkoj pustoši koju je iza sebe ostavio konceptualizam. Nikada do sada nisu tako masovno ikonoborački bili podrivani temelji umetnosti, slika je neprijatelj koga treba detronizovati. Prirodna reakcija na tu oskudicu i monomanijakalnost bila je postmoderna osamdesetih godina, kada je kako-tako vraćeno štafelajno slikarstvo. Za Gunara Kvarana, istoričara umetnosti, direktora Astrup Fernli Muzeja savremene umetnosti u Oslu u Norveškoj, današnja umetnost je "Čudo kakofonije". Da li je zaista reč o "čudu" ne znamo, jer čudesno je božanska suština, ali je tačna ideja o raznovrsnosti likovnih jezika, vavilonskom šumu.

Iz te perspektive može se bolje razumeti pregnuće Zorana Stajčića. Nije sledbenik velikog majstora iz XIX veka već slikar koji želi da da otpor "kakofoničnoj strukturi" savremene umetnosti. Poziva na njenu suprotnost, na eufoniju. U vremenu bez preovlađujućeg stila moguće je posegnuti za bilo kojom pojavom iz prošlosti a da se stilski i koncepcijski ne ogrešimo, pa i za zaboravljenim i nepravedno skrajnutim pointilizmom. Tim pre što se tačka nalazi u ustrojstvu slika mnogih majstora, od Velaskeza, Vermera, Halsa do impresionista i realista kao što je Vlaho Bukovac. Znao je za dosege pointilizma, primenjujući ih na svojim delima, pozivajući svoje učenike da sliku započnu tačkicama na više mesta istovremeno.

Stajčić stvara u duhu eufonije, naglašava, poentira u pointilizmu ne samo modernistički projekat likovne razgradnje prizora, analizu svetlosti na figuri, pejzažu, veduti i marini koje sistematski slika. Opus mu je usmeren u pravcu intimizacije prizora, zagrevanja a ne (post)modernističkog hlađenja kompozicije.