NA VEZI SA SVETOM, A NIKAD SAMLJI! Veliki srpski književnik Radovan Beli Marković (1947-2022) rado je i često govorio za "Novosti"

Plodni pisac živeo je i stvarao u Lajkovcu, nekada znamenitoj železničkoj varošici bivše Jugoslavije, u doba dok je uzanom prugom jezdio "ćira". A ovako je govorio za naše "Novosti", jezikom i stilom kojim je i knjige pisao:

O pisanju

- Istoriju, vele, pišu pobednici i pismeni ljudi, a knjižestvo je stvar božjeg dara i drukčije pismenosti, koja "duševnu gramatiku" većma priznaje, pa se otuda istorijska i književna sviđanja ne podudaraju, premda se, sa stanovišta Večitosti, može uzeti da će se i istorija "oknjiževiti", za šta dobrih primera već ima, kao što je ordinarna stvarnost već učinila smešnim i najfantastičnije književne vizije... Elem, "bezdušna" istorija, čini mi se, lažna je koliko i istorijski neutemeljeno knjižestvo. S takvog polazišta, ka istorijsko-književnom prožimanju svojih spisa, krenuli su, nevoljno, i "Putnikove ciglane" junaci, emerit-učitelj g. Sreten, lokalni istorista, i mnimi literata, R. B. Marković, ojađenički okruženi bezgramotnim svetom koji ne mari ni za knjižestvo ni za istoriju...

O nagradama

- Ako književne nagrade shvatimo kao trenutke obasjanja ponad jedne knjige, izdvojene iz množine drugih knjiga, ne može se poreći izrednost i lepota takvih događaja, što sve kratko traje i uglavnom se brzo zaboravlja, kao praznični vatromet, ali se ne može osporiti ni pravo pisca da nagrade doživljuje kao nadgrobnike na umozritelnom književnom groblju, čineći tako nemali korak u savlađivanju sujetstva i svih opačina uz sujetstvo koje idu. Tim putem su se kanda i moje knjige pošle (već su se i natisle u jednoj aleji!), premda ni istinsko književno groblje nije i ne mora biti prostor zaborava, već može biti i saborište novih čitalaca koji su se poželeli onog što nekoć bejaše nečija nesanica i mapa za putovanje do ostrva s blagom kakvo se nahodi u svačijem duševnom okeanu. Vreme je iz takvih grobalja izvremenilo tolike adiđare, tako da u meni potitrava nadežda da pod nekom humkom počima ako li ne zlatna moja knjiga, ono gdekoja skupa reč meždu jeftinim koricama...

O našem narodu

- Može se uzeti, ne samo kao književna istina, da ima ljudi, i naroda, koji su krivi samo zato što su živi... U svetskim olujama, zavetrinu gde da nađemo? Pod dudom Svetoga Save, "dok ne mine, dok ne mine buničice što je jelo" - kako se to, za Večnost, Milosav Tešić pesnički "izjavio"...

O srpskoj kulturi

- U plitke je vode zagazila, i u blatne, bodgo, ako je suditi po besramnim slikama sa novinskih stranica i televizije, da i ne govorimo o sve hladnijim vetrovima koji duvaju preko perivoja i cvetnika srpske kulture... Puno je pokršenih i palih drveta pod ovim nebom, a i hrastovima, vekovitim, žile potkopavaju, preko domaćeg "šuckora" i drukčije, ali mi moramo, dobra svoga radi, sabrani i mirni da ostanemo, eda bi se domislili kako da popravimo već učinjenu štetu i da sigurnu stazu pronađemo - do proplanka s kojeg se boljitak nekakav nazire i u sutrašnjicu ma i krhka nadežda.

O zavičaju

- Šta je, zapravo, zavičaj? Lirična sumaglica, duboko u nama, ponad slika ogavne stvarnosti, ili samo izvorište gotovo nesaopštive žalosti (... kao u romanima, kad iza vidika nestaje lađa), što nema više "onih" leta, ni treptavih senki "onog" lišća, i da više ništa nije kao nekoć što je bilo - oko Kolubare koja bezvoljno protiče, u časima nemih podneva.

O piscima

- Ima ih, razume se, od Svetoga Save pa do naših dana, ali smo mi, u masi uzeto, tvrdi na ušima i baš svaku ne čujemo, pride što se, takvi kakvi jesmo, često izrugujemo upravo onima koji nam o smislu i ispunjenju života skupe reči kazuju. Uz izrugivače, plaćene ili na drukčiji način unajmljene, tu je i ćutljiva množina, "bezglavo biračko telo", dodajmo aminaše i "dakala", kakvih se među trojicom dvojica zatiču, i sve koji - ne sviđajući da je samog sebe opasno poharao onaj ko je skupe reči namerno prečuo - potuljeno pristaju za svakim ko drži batinu, dovijajući se, u hodu, da svoj teret na tuđa pleća nekako prevale.

O politici

- Nedužan niko na ovom svetu nije, politike što bi se ticalo, jer ko god s ćumurdžijama spava i sam se mora ogaraviti, ali gledam da se ne brukam, pokušavajući da drugima pamet dosoljavam, kao i da, koliko god i kako god mogu, izbegnem one koji bi mi isto, "zarad moga dobra", rade volje učinili... I uoipšte, čovek mojih godina valja da misli: u nebeskoj prozračnosti kako da se raseni, ako mu već ne bejaše dano u prozračenom podnebesju sa svojom senkom u miru da živuje...

O novom dobu

- Sad si u kontaktu sa celim svetom, ali si u stvari samlji nego ikad. Imaš jedno lažno samozavaravanje da si vlasnik svih znanja, a nisi vlasnik ničega. To te samo udaljava od suštine. Ti si vlasnik samo onog znanja koje si proživeo kroz život i kroz knjigu, još uvek. O pšenici se verovatno na "Guglu" može saznati mnogo, ali onaj ko je pšenicu sejao i kome je sad poplavljena i kome se poznaju oni žuljevi na dlanu o kojima peva Aleksa Šantić, o njoj zna najviše... Onaj koji je neće imati kad mu bude najpotrebnija.

O Ćelijama

- Selo moje, Ćelije, bejaše i hlebno i vinorodno i baštovansko, ali će u Narodnom pamjatniku ostati kao krečarsko, počem je kreč "držao cenu", a ćelijanski kamen, osim za žeženje kreča i grubo neimarstvo, ni za šta drugo ne bejaše pogodan - nisu se u njemu primale črte i reze, kamoli slovesa i izobraženja knežreva i vojevoda, samo plavom kredom majdandžijski znaci, pa se za izvesno može uzeti da nijedan Ćelijanac ne počima pod krstom i nadgrobnikom srezanim od ćelijanskog kamena, bez kojeg ne bi bilo nijednog zdanja u pola Srbije.

O sumračju i kraju

- S obzirom na nabrane godine, nezarasle rane i debeli hlad na sve bližem zreniku ovog sveta; teško sumračje pod koje svaki čovek samim sobom najposle zalazi. Osim srpske, pobelele su, u hladnom znoju probdevenih noći, sve moje zastave pod kojima mi je, voljno i nevoljno, kleti život promakao!