CRNI DAN ZA LEPU KNJIŽEVNOST: Odlazak Radovana Belog Markovića (1947-2022), proznog pisca retkog kova i jezika

Odmah mu je ukazana lekarska pomoć, sanitetom je prebačen u valjevsku bolnicu, ali su tamo lekari samo mogli da konstatuju smrt. U 75. godini otišao je pisac retkog kova, koga su njegovi sugrađani jednostavno zvali - Književnik. Svojevremeno, dok je još bio upravnik tamošnje Gradske biblioteke, govorilo se da će jednog dana, kad za to dođe vreme, ova ustanova sigurno poneti njegovo ime. I hoće.

Rođen je u selu Ćelije, na obali reke Kolubare, nedaleko od Lajkovca. Prvo zaposlenje bilo mu je na benzinskoj pumpi u Zeokama, kod Lazarevca, a kasnije njegov vanserijski spisateljski dar prepoznao je direktor i glavni i odgovorni urednik valjevskog nedeljnika "Napred" Stevan Ćirić, gde je Beli Marković od 1978. do 1994. godine bio novinar, prvo kao dopisnik iz Lajkovca, potom i reporter i urednik kulturne rubrike.

Koliko je bio omiljen u Lajkovcu, svedoči i to da je svoj 70. rođendan i pola veka spisateljskog rada obeležio zajedno sa 120 mališana u Predškolskoj ustanovi "Leptirić"!

Nisu izostali ni rođendanska torta, svećice... Pričao im je o svom detinjstvu u Ćelijama, pored Kolubare, u vreme kada nije bilo kompjutera, tableta i mobilnih telefona.

- Iskreno, ne pišem knjige za decu - rekao je tada Beli Marković, a onda se brzo ispravio:

- Zapravo, pišem knjige za odrasle koji podetinje!

Sva svoja dela, počev od prvog romana "Palikuća i Tereza milosti puna" (1976), napisao je u svom stanu, u glavnoj ulici čuvene železničke varoši, nekadašnjoj Maršala Tita, sada Vojvode Mišića, naspram još znamenitije Lajkovačke pruge, po kojoj nosi naziv jedno njegovo delo, a u kom je živeo sa suprugom Emilijom. Pisao je bez pompe, tiho. Samo bi, odjednom, njegovi romani ugledali svetlost dana.

Ispod njegovog pera izašla je čitava mala biblioteka proze u kojoj su romani "Lajkovačka pruga", "Limunacija u Ćelijama", "Poslednja ruža Kolubare", "Knez Miškin u Belom Valjevu", "Gospođa Olga"... sve do "Stojne vetrenjače", poslednje knjige koju je objavio u julu prošle godine. Njegove pripovetke iz knjiga "Švapska kosa", "Živčana japija", "Setembrini u Kolubari"... svrstane su u antologije na srpskom, ruskom, nemačkom, francuskom, engleskom, bugarskom, ukrajinskom i makedonskom jeziku.

Bio je jedan od najcenjenijih, ali i najnagrađivanijih pisaca. Za svoja dela dobio je, pored ostalih, Andrićevu nagradu, priznanje "Meša Selimović", "Bora Stanković", "Branko Ćopić", "Pečat vremena", Vukovu nagradu, Povelju za životno delo UKS...

Izuzetno druželjubiv, razgovorljiv i boem, Beli Marković je bio omiljen među svojim kolegama po peru, a među najbližima su mu bili i trojica akademika, Matija Bećković, Milovan Danojlić i Miro Vuksanović.

Markovićev iznenadni odlazak je za Bećkovića "crni dan za Belo Valjevo i lepu književnost":

- Četama sa kojima se ovih dana opraštamo pridružio se i Beli Marković, moj prisni prijatelj plemenitog valjevskog roda, rasni pisac najosobenijeg rukopisa u današnjem srpskom pisanom umeću. U verbalnom delirijumu za kakav pre njega nije znala srpska naracija izatkao je tkanicu kakvu nismo imali. Podigao je iz groba narodni jezik i učinio ga književnim, a takvog jezika i takvog naroda i takve književnosti pre njega nije bilo.

Razjasnicu njegove pojave naslutio sam tek kada sam negde nabasao na podatak da je i jezički mag Đorđe Marković Koder rođen u Ćelijama, kod Lajkovca. Pomislio sam da možda postoji i krvotok jezika koji je u Ćelijama kao gejzir šiknuo iz zemlje i najpre dao Kodera, koji se ispredajući tu nit zamotao u jezičkom ćilibaru, a potom se Beli Marković izborio da u tom ćilibaru ne ostane zarobljen već da to blago iznese na videlo. Pored brojnih priznanja kojima je zasluženo ovenčano njegovo delo ostaje i osećaj da smo mu ostali dužni. Možda pre svih SANU - kaže Bećković.

Ističući da je Beli Marković stvorio "lajkovačku književnu republiku" i kao njen doživotni knez sebi dao titulu "mnimi literata RBM", Miro Vuksanović za "Novosti" kaže:

- Pokazivao je da niko u srpskoj literaturi nije kao on bio trostruki original - kao čovek prostrane i lepo naivne dobrote koja uvek nosi bar dve neostvarene želje, kao pisac koji oblikuje nepoznati svet od onog što je svima poznato i kao tvorac jezika kakvim se pre njega nije pisalo. U našem prijateljstvu sam godinama s radošću proveravao njegovu nijansiranu odanost. U njegovim knjigama video sam "žive" ljude koji nigde nisu živeli. U razgovorima, sve do poslednjeg kad mi se ove godine javio na Badnji dan, slušao sam kako s lakoćom obavlja svoj glavni posao - građenje nerazumljivih reči koje svi razumeju.

Na svom spisateljskom putu Beli Marković je gledao u jedan od najlepših putokaza u srpskoj književnosti, u onaj koji su svojim lirskim pripovedanjem na najvišu umetničku kotu postavili Nastasijević i Crnjanski, ističe dr Stojan Đorđić, autor knjige u dva toma "Pesničko pripovedanje" o prozi ovog pisca:

- Kao i oni, tako je i on uspeo da naraciju razvija do neslućenih razmera jezičke milozvučnosti i estetizantne pesničke melanholije. O izuzetnosti i snazi Markovićevog lirskog nadahnuća najbolje govori to što je on čak i u ironiju, koju ni on kao moderan umetnik nije mogao da isključi iz umetničkog govora o svetu u kome živimo, ugradio u svoj doživljaj čovekovog postojanja, ali tako da u njegovoj ironiji ima više duhovitosti i burleske, i blagosti, nego očajanja i ruganja, a zlobe nema nimalo. Marković je pisac koji, dakle, i ironiju oblikuje lirski i po tome je jedinstven kao pisac i u srpskoj književnosti, i u širim okvirima.

Veliki prijatelj naše kuće Beli Marković je u jednom od poslednjih intervjua za naš list poručio:

- Svi poslovi se u književnosti drže na paukovoj niti. Postoje, zapravo, samo započeti, ali nikad površeni književni poslovi. Ni takozvane gotove knjige nikada nisu površene, pošto pisac, već na prvi pogled, uočava da one ni naneti nisu onom što je zamislio...

Uostalom, razumni ljudi, u mojim godinama, sve polako privode kraju...

Radovan Beli Marković biće sahranjen sutra u 13 časova na Novom groblju u Lajkovcu, za kada je zakazano i opelo. Prethodno, u 11 časova, u sali bioskopa lajkovačkog Kulturnog centra "Hadži Ruvim" biće organizovana komemoracija.

* * * * * * * * 

Aleksandar Vučić

Voleo je i branio Srbiju

"RADOVAN Beli Marković bio je autentičan stvaralac koji nije samo poznavao, već i živeo duh našeg naroda. Njegovo duboko shvatanje ljudske prirode i srpskog mentaliteta, usuda u kojem je naš narod kroz razne (ne)prilike stasavao u ovo što je danas i što će tek biti, isijavalo je sa svake stranice njegovih dela, stvarajući neprekinutu nit koja je povezivala ljude svih generacija i profila, baš kao što je i u izgradnji puteva video ne samo praktičnu vrednost, već način da se čvrsto povežemo i bolje upoznamo i sebe i našu jedinu Srbiju.
Neka počiva u miru u svojoj nebeskoj Srbiji, koju je voleo i branio isto kao i ovu zemaljsku", navodi se u telegramu predsednika Srbije.

Maja Gojković

Raskošni talenat

NjEGOVIM odlaskom izgubili smo jedinstvenog stvaraoca koji je svojim vrednim umetničkim opusom, u koji je utkao duh naroda kolubarskog kraja, na samo njemu svojstven način pripovedao i svedočio o jednom vremenu i prilikama sa kojima se njegov kolubarski zavičaj i čitavo društvo suočavalo.
Pamtićemo ga po autentičnom stvaralaštvu, a dela koja nam je ostavio najbolje su svedočanstvo darovitosti, umetničke veštine i raskošnog talenta. U svoje lično ime i u ime Ministarstva kulture i informisanja, izražavam iskreno saučešće.

Aleksandar Vulin

Lekcije za buduće generacije

RADOVAN će zauvek ostati u našim srcima, baš kao i njegova dela iz kojih će buduće generacije mladih Srba učiti o svom narodu, njegovim vrlinama, kvalitetima i svim specifičnostima koje naš narod čine tako jedinstvenim i posebnim.
Odlazak Belog Markovića je nenadoknadiv gubitak za porodicu i prijatelje, ali i za srpsku književnost i čitav kolubarski kraj koji je upravo Marković i najtačnije i najlepše opisao u svojim delima.

Igor Mirović

Jednostavan i pronicljiv

VEČERNjA zimska čamotinja udarila je u veliko književno srce Radovana Belog Markovića. Otišao je iznenada. Nije se pozdravio ni sa Kolubarom ni sa brdima. Upoznao sam ga pre nekoliko godina na jednom književnom skupu u Matici srpskoj. Osvojio me je jednostavnošću i pronicljivošću. Književno bratstvo proliće po jednu ljutu za njegovu dušu i njegove nezaboravne rečenice.

Dragan Lakićević

Neobična zidanica jezika

RADOVAN Beli Marković je krupno ime naše savremene proze. A ta proza bila je neobična zidanica jezika koji je stvorio pisca koliko je i pisac neimario u jeziku. Proza drugačija od bilo kog drugog modernog pripovedača i romansijera. Pisao je pesnički intonirane priče i kompleksne kompozicije romana autentičnog stila - zvuka i boja vremena. Belimarkovićevski jezik stvarao je svet koji je samo tu postojao - između starog i novog, između zemlje i neba, uma i sna. Tako je nastalo književno podneblje koje je od Lajkovca načinilo prestonicu pripovedačke umetnosti... Veliki gospodin, u stilu i životu - trostruki autor Plavog kola SKZ... I njegove SMS poruke o praznicima bile su mali medaljoni jezika i prijateljstva.

Milovan Danojlić

Živeo za jezik

BELI je bio moj drug i zemljak koji je živeo za jezik i u jeziku. Zaorao je neobičnu brazdu u savremenoj srpskoj književnosti i jedan je od retkih prijatelja kojima sam se za vreme ove nesreće redovno javljao, a i on meni. Veoma mi je žao i neka mu Bog da rajsko naselje.

Vojislav Koštunica

Veliki čovek

ODAVNO je i više puta kazano da je u Radovanu Belom Markoviću srpska književnost dobila jednog od najneobičnijih, najosobenijih, ali podjednako i najmoćnijih i najvećih pisaca. Radovan Beli Marković je sve to po izuzetnom književnom postupku oslobođenom svih stega, po razobručenom jeziku u kojem se spajaju nama znani i jedan potpuno novi, izmaštani jezik. Zatim je on sve to, možda i ponajviše, po neverovatnoj sposobnosti da stvori čitav svet u kojem se ukrštaju stvarnost i fikcija. Ostaće nam u sećanju kao hroničar jednog najvećma teškog i tragičnog vremena, koji nas je uporno podsećao da to vreme nije za nama, već da je i danas još uvek tu oko nas. Povrh svega ostaće nam u sećanju kao podjednako izuzetan, drag i veliki čovek kao i celo njegovo delo.

Slađana Ilić

Mislio na druge

OVOG i narednih dana sigurno će biti reči od strane tumača proze Radovana Belog Markovića da je on jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, da je najneobičniji savremeni srpski pisac, da se njegova dela odlikuju specifičnim humorom, po različitim pripovedačkim postupcima, po elementima fantastike, po baroknosti jezika. A ja ovom prilikom želim da kažem - Radovan Beli Marković bio je dobar čovek. Radovan Beli Marković bio je dobar prijatelj. U ovom razvremenu mislio je na druge i umeo da im se raduje. Dvadeset i dve godine prijateljstva i petnaest godina bavljenja njegovom prozom doneli su mi neizmernu radost.

Marko Nedić

Dubinska značenja

Bio je sasvim poseban pisac. Po svim važnijim osobinama on se razlikovao od drugih današnjih pisaca, i kao takav je izuzetno značajan za srpsku književnost našeg vremena. Njegove pripovetke i romani, na prvi pogled izazovni, često i hermetični, svojim dubinskim značenjima govore o nekim ključnim i trajnim osobinama našeg čoveka, našeg podneblja i kulture. Bogatstvo i inventivnost njegovog jezika i stila i poetskog značenja koje sugerišu nemaju premca u našoj prozi novijeg vremena. Njegovo književno delo biće zato velika inspiracija budućim tumačima književnosti i novim čitalačkim generacijama.