PREMINUO KNJIŽEVNIK RADOVAN BELI MARKOVIĆ

Beli Marković rođen je u selu Ćelije, kod Lazarevca 10. oktobra 1947. Školovao se u Lajkovcu, Lazarevcu, Beogradu. Kao mlad radio na benzijskoj pumpi, kasnije bio novinar u valjevskom listu „Napred“, a zatim, do penzionisanja bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke. Bio je član redakcija „Književne reči“ i „Književnih novina“, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a. Živeo je u Lajkovcu.

"Palikuća i Tereza milosti puna“ je prvi roman koji je objavio 1976. Slede knjige pripovedaka: "Crni kolač" (1985), "Švapska kosa" (1989), "Godine raspleta" (1992), "Živčana Japija" (1994), "Setembrini u Kolubari" (1996),  "Stare priče" (1999), "Aša" (2007) , "Ćorava kutija"  (2007).

Između ostalih nagrada za knjige priča dobio je Andrićevu nagradu za "Septembrini u Kolubari", za "Male priče“ nagradu  „Bora Stanković“, dok je za roman  "Lajkovačka pruga" (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i nagradu „Branko Ćopić“. Za roman "Limunacija u Ćelijama" (2000) dobio je priznanje  „Večernjih novosti“ za knjigu godine „Meša Selimović“. Autor je i romana: "Poslednja ruža Kolubare" (2001),  "Knez Miškin u Belom Valjevu" (2002), "Devet belih oblaka" (2003), "Orkestar na pedale" (2004), "Kavaleri Starog premera" (2006), "Gospođa Olga"  (2010).

Poslednji roman „Stojna vetrenjača“ objavio je u julu 2021.