POZORIŠNA KRITIKA: Kodirane poruke za korekciju stvarnosti

U sudaru istinitosti i pozorišne iluzije, nastaje, po Locu, novi svet, sazdan po sopstvenim zakonitostima, nimalo sličnim stvarnom životu, kojim se bave. Skrivene u duh jezika, u "drami za glasove", šifrovane poruke Volframa Loca su duhovita transpozicije ne samo Beketovog teatra apsurda, ili Brehtovog epskog pripovedanja, nego i kabaretskog politiziranja o smislu egzistencije, u odnosu na diktat vremena, kao kod, na primer, Vedenskog ili Harmsa. Iako duboko uronjen u postdramski pozorišni manir, dramski tekst o nemogućnosti reinterpretacije života, "Adresa Svemir...", je realistični izazov, kako za reditelja tako i za izvođače, od čije inventivnosti zavisi, da li će pokušaj nadinterpretacije prihvaćenih shvatanja biti na sceni smislen i čitljiv.

Anja Suša je, kako se i do sada pokazalo, uspešan prevodilac zamršenih, neprohodnih dramskih motiva na konkretan scenski jezik. Ironiziranje i dovođenje do apsurda dramskih i pozorišnih klišea, što je bila očigledna Locova namera, rediteljka je poverila saradnicima, čija reputacija igranja onostranog, nevidljivog, a naročito neobjašnjivog u pozorištu uopšte nije upitna (Mladen Andrejević i Danijel Sič). Njih dvojica su zaista bili par iz Beketovih drama, njihove poruke su, izobličene krivim ogledalom smisla, kao kod Estragona i Vladimira u "Čekajući Godoa", išle pravo u univerzum, svojom filozofskom jetkošću. Čekajući da se stvori dete, kao smisao, koji nedostaje življenju, oni su bili čak i životni, jer je i svakodnevica deo žanra apsurda, bez unapred određenih pravila dramskog teatra. Ostali, naročito Milutin Dapčević, neodoljivo spontano su bili antipodi i antijunaci nepostojećeg, nemogućnog pozorišta. Do krajnjih konsekvenci, do ideje smrti, kao konačnog nestanka (sa cene?), Aleksandar Vučković, Nikola Malbaša, Jelena Ilić i Milica Sužnjević, naoko haotično, disciplinovano, posvećeno i uspešno su sproveli rediteljsku ideju, da iz haosa nastaje novi haos, iz besmisla nastaju raspad i đubrište, a svemu je lek eksplozija, rastakanje, koje, ironično, uspostavlja novi poredak, koji zadobija sopstvenu uređenost. Neki povratak smislu, podražavanju, emociji, definitivno ostaje kao utisak posle autentičnog rijalitija, što "Adresa Svemir..." svakako jeste. Ispod života, da bi persiflirao pozorišni princip, da je drama iznad njega, iako je životom uslovljena.

Korekcije stvarnosti, smisla i uvrežene istine, koje opterećuju umetnički pristup, "Adresa Svemir - nekoliko poruka" prikazuje kao pseudoproces (što pozorište podrazumeva), u kome nema ni pobednika, ni pobeđenih. Smisao je svima podjednako dat. Ili nije.