OBNOVA INTERNACIONALIZMA: Iskustvo iz istorije pokazuje da nacionalizam može dovesti samo do izraženijih nejednakosti i klimatskih nevolja

Ovaj model mora biti internacionalistički u svojim krajnjim ciljevima, ali suverenistički u svojim praktičnim oblicima, u smislu da svaka država, svaka politička zajednica mora biti u stanju da postavi uslove za nastavak saradnje sa ostatkom sveta, ne čekajući jednoglasni dogovor sa svojim partnerima. Zadatak nije jednostavan, a ovaj suverenizam univerzalističkog nadahnuća neće se uvek moći lako razlikovati od suverenizma nacionalističkog tipa. Utoliko je preče razjasniti razlike.

Pretpostavimo da neka država (ili politička većina) u svojim okvirima smatra poželjnim da uspostavi izrazito progresivan porez na visoke dohotke i bogatstvo kako bi izvršila značajnu preraspodelu u korist najugroženijih, finansirajući istovremeno program socijalnih, obrazovnih i ekoloških ulaganja. Da bi krenula u ovom pravcu, ta država razmatra porez na dobit po odbitku, a pre svega sistem finansijskog katastra koji omogućava poznavanje pravih vlasnika akcija i dividendi, kao i primenu željenih stopa na pojedinačnom nivou. Ovo bi moglo biti dopunjeno individualnom ugljeničnom karticom koja bi podsticala na odgovorno ponašanje, istovremeno oporezujući po visokim stopama najveće emisije, kao i one koji koriste dobit najprosperitetnijih kompanija, što opet zahteva da se zna ko su njihovi pravi vlasnici.

Nažalost, takav finansijski katastar nije predviđen ugovorima o slobodnom kretanju kapitala potpisanim osamdesetih i devedesetih, ni Jedinstvenim evropskim aktom (1986) niti Mastriškim ugovorom (1992), tekstovima koji su snažno uticali na sporazume kasnije potpisane u ostatku sveta. Ova ultrasofisticirana pravna arhitektura koja je i danas na snazi, odista je ustanovila skoro sveto pravo da se neko obogati korišćenjem državne infrastrukture i da potom jednim klikom prenese imovinu u drugu zemlju, pri čemu zajednica nema načina da mu uđe u trag. Nakon krize iz 2008. godine, zbog očito preterane finansijske deregulacije u zemljama članicama OECD-a potpisani su sporazumi o automatskoj razmeni bankarskih podataka. Međutim, ove mere koje počivaju isključivo na dobroj volji, ne povlače nikakve sankcije za nepokorne.

Dakle, pretpostavimo da neka zemlja želi da se pokrene i odluči da uspostavi redistributivno oporezivanje i finansijski katastar. Pretpostavimo potom da neka od njoj susednih zemalja ne deli ovo gledište i primenjuje smešnu stopu poreza na dohodak i poreza na ugljenik za kompanije sa sedištem na svojoj teritoriji (stvarnim ili fiktivnim), odbijajući pritom da prenese informacije o njenim vlasnicima. U ovim uslovima, prva država bi, po mom mišljenju, trebalo da nametne trgovinske sankcije drugoj, u skladu sa prouzrokovanom fiskalnom i klimatskom štetom koju kompanije nanose. Nedavni radovi pokazali su da bi takve sankcije donele značajan prihod i podstakle druge zemlje na saradnju. Naravno, biće neophodno dokazivati da je smisao ovih sankcija borba protiv nelojalne konkurencije i nepoštovanja klimatskih sporazuma.

Međutim, klimatski sporazumi su toliko neodređeni (za razliku od ugovora o apsolutnom slobodnom kretanju robe i kapitala koji su toliko sofisticirani i restriktivni), posebno na evropskom nivou, da će zemlja koja krene tim putem verovatno biti osuđena od strane evropskih ili međunarodnih tela (Sud pravde Evropske unije, Svetska trgovinska organizacija). Ako se to dogodi, biće neophodno preuzeti odgovornost i jednostrano istupiti iz dotičnih sporazuma, istovremeno težeći potpisivanju novih sporazuma.

Koja je razlika između socijalne i ekološke suverenosti, ovde ugrubo predstavljene, i nacionalističke suverenosti (recimo Trampove, kineske, indijske i buduće francuske ili evropske) koja počiva na odbrani određenog civilizacijskog identiteta i interesa koji se u tim identitetskim okvirima smatraju za zajedničke?

Postoje dve razlike. Prvenstveno, pre donošenja mogućih jednostranih mera, od ključne važnosti je ponuditi drugim zemljama model zajedničkog razvoja, zasnovan na univerzalnim vrednostima: socijalnoj pravdi, smanjenju nejednakosti, očuvanju planete.

Takođe je neophodno tačno opisati rad nadnacionalnih skupština (poput Francusko-nemačke skupštine osnovane prošle godine, ali sa stvarnim ovlašćenjima) koje bi u idealnim uslovima trebalo da budu zadužene za globalna javna dobra i zajedničku politiku u pogledu poreske i klimatske pravde.

Potom, ukoliko ovi socijalfederalistički predlozi ne budu odmah usvojeni, jednostrani pristup, ipak, mora ostati podsticajan i reverzibilan. Svrha sankcija je podstaći druge zemlje da se izvuku iz fiskalnog i klimatskog dampinga, a ne uspostavljanje trajnog protekcionizma. Sa ove tačke gledišta, sektorske mere koje ne bi važile na globalnom nivou, kao npr. oporezivanje četiri tehnološka giganta ("Gugl", "Amazon", "Fejsbuk", "Epl"; fr. taxe GAFA) treba izbegavati, jer se lako zapadne u pooštravanje sankcija (porezi na vino protiv poreza na digitalne proizvode i usluge itd.).

Tvrditi da je takav put lak i jasno omeđen bilo bi nesuvislo jer sve tek treba da se osmisli. No, iskustvo iz istorije pokazuje da nacionalizam može dovesti samo do izraženijih nejednakosti i klimatskih nevolja, kao i da apsolutna slobodna trgovina nema budućnosti. To je razlog više da se sada porazmisli o uslovima rađanja novog internacionalizma.

(Iz knjige "Jedva čekam socijalizam!", prevod Gorana Prodanović, izdavač "Akademska knjiga")

14. jul 2020.