UVEK JE TAKO SA LJUBAVLJU, LJUDI SE NAĐU KADA JE POTREBNO: Isidora Simijonović o ulogama u serijama "Azbuka našeg života" i "Vreme zla"...

Odmah je privukla pažnju publike hrabro predstavljajući život promiskuitetne tinejdžerke Jasne. Želja da govori "u ime onih čiji se glas ne čuje" podstakla je Isidoru da nastavi da glumi, a njen talenat prepoznala je i Mirjana Karanović, u čijoj klasi je diplomirala na Akademiji umetnosti. Osvajala je i kao intrigantna Dušica u filmu "Atomski zdesna", slikovita Katarina u "Dobroj ženi", okrutna Ruža u "Ubicama mog oca", inspirativna Saša u seriji "Jutro će promeniti sve". Na pozornici je bila zapažena u predstavama "Jami distrikt", "Sumrak bogova", "Jugojugoslavija"... Prošlu godinu će pamtiti i po tri uspešne serije u kojima je dočarala ličnosti iz tri epohe. U "Porodici" je igrala mladu novinarku u vihoru političkih promena na početku 21. veka. U "Vremenu zla", rađenom po delu Dobrice Ćosića, bila je Nađa Luković, mlada buntovnica u ideološkim, ratnim, ljubavnim i životnim previranjima. U savremenoj drami "Azbuka našeg života", nastaloj prema romanima Mirjane Bobić Mojsilović, gledamo je kao Anu, tridesetogodišnju vlasnicu marketinške firme. Dve decenije starijeg glavnog junaka Uroša, koga igra Jadran Malkovič, Ana privlači snažnim, nezavisnim karakterom, i on se svim silama trudi da se uklopi u njen mladalački svet.

Šta je u Ani iz "Azbuke naših života" tako magnetsko da Uroš ne može da joj odoli?

- To treba da pitate Uroša. Među njima postoji razmena Uroševog velikog iskustva i Anine mladosti, dok su im optimistični ideali i težnja za uspehom u poslu i karijeri zajednički životni pokretač. A mislim i da se ponešto u životu jednostavno dogodi, da se neki ljudi jednostavno sudare i onda u toj tački života nešto otplešu zajedno.

Večna mladost je društveni ideal, pogotovo kada je reč o izgledu i ponašanju. Da li je to Anina prednost nad Urošem i njegovim svetom biznisa?

- Rekla bih da društvo veliča mladost na pogrešan način. Veliča je spolja, ali mladi ljudi ne dobijaju pravu podršku i poštovanje u našem društvu. Da je drugačije, verovatno ih ne bi u tolikom broju tražili preko granice. Što se Uroša i Ane tiče, njih dvoje su zaljubljeni, a u većini odnosa u drugoj osobi tražiš ono što ti je trenutno u životu potrebno. To prepoznaš u nekome, i zbog toga si tu. Ani nedostaju sigurnost i partner koga je izgubila. U nekom trenutku je poverovala da više nikad neće imati takvu stabilnost i osećanja, i onda je možda tračak toga videla u Urošu. To je sudbinski susret, i uvek je tako sa ljubavlju. Ljudi se nađu kad je potrebno, čak i oni pogrešni, jer treba da nauče nešto jedni od drugih.

Nađu Luković iz "Vremena zla" opisali ste kao radoznalu, odvažnu, buntovnu, a barem neki od tih epiteta važe i za Anu. Obe deluju kao žene koje se bore za sopstveni put u muškom društvu. Da li bi Nađa bila Ana u mirnodopskim okolnostima?

- Ne bi mogla da se povuče potpuna paralela između ova dva lika. Karakteri i okolnosti su im različiti, pa su takvi i stilovi donošenja odluka. Ana je odgovorna i ambiciozna.

Vodi naizgled savršen život i ne povlači nikakve radikalne buntovne poteze koje bi većina ljudi osudila. Uroš je jedino iznenađenje na njenom dosadašnjem putu, čak i za nju samu. Nađa je sklona velikim rizicima ako tako oseća. Za obe svakako može da se kaže da su hrabre. Ana je hrabra samim tim što ostvaruje svoju ambiciju i napreduje na tom putu.

I "Azbuka našeg života" i "Vreme zla" zasnovane su na romanima. Budući da volite da čitate, koliko su vam ta dela bila književno zanimljiva?

- Oba dela su mi bila uzbudljiva, svako na svoj način. "Vreme zla" mi je bilo veoma korisno da razumem istorijske prilike i čitavu jednu epohu, uticaje različitih političkih struja i ideologija. Morala sam sve to dobro da shvatim da bih uopšte mogla da igram osobu koja živi u tom trenutku i da sebi dočaram šta su sve mogli biti problemi ljudi koji su živeli u to vreme. Sa te strane je veoma dobro kada postoji roman koji je mnogo obimniji nego scenario. I scenario nudi sve potrebne informacije, ali ovo je dodatna mogućnost da zamisliš taj svet. Tako je bilo i za "Azbuku". Mirjana Bobić Mojsilović ima dar da u jednom naizgled lakom štivu ponudi odgovore na neka životna pitanja i pobudi u čitaocu veoma uzbudljive dileme, što je bilo jako korisno za nastanak ovog scenarija, ali i za nas glumce, jer smo iz toga "izvukli" još neke tonove kojima smo obojili taj svet.

Koju biste od omiljenih knjiga voleli da vidite ekranizovanu? I koju književnu junakinju biste hteli da glumite?

- Ima mnogo knjiga koje volim. Obožavam "Blizanačku trilogiju" Agote Krištof, volim Markesovu "Ljubav u doba kolere", Ljosine "Avanture nevaljale devojčice", "Moju genijalnu prijateljicu" Elene Ferante... Nezahvalno je nabrajati. Nisam sigurna koja bih junakinja iz ovih romana mogla da budem, ali bila bih presrećna kad bih imala priliku da se bavim bilo kojim od tih likova.

Još ste mlada glumica. Možete li da dopustite sebi da birate uloge?

- Mogu i moram, zato što je to za mene način da ono što radim ima smisla. Srećna sam što imam mogućnost da biram, a da bih bila inspirisana važno mi je da u tome što radim pronalazim smisao, poruku, ideju, problem koji pred mene određena tema postavlja. Ako mene nešto ne zanima, ne može da interesuje ni nekog ko to gleda. I sve mi je važnije ko su ljudi sa kojima radim, ko su mi saradnici. To mi je u poslednje vreme jedan od glavnih kriterijuma da bi taj proces bio inspirativan, plodonosan i zanimljiv. Da bi sve to funkcionisalo, veoma je važno da se dobro razumete sa svojim najbližim saradnicima.

Ako već filmovi ne mogu "instant da promene društvo", ali mogu da navedu na "razmišljanje u mraku", kako ste jednom opisali, koju svoju ulogu smatrate najplodnijom za razmišljanje?

- Nezahvalno je odlučiti se za jednu, jer svaka postavlja pitanja i inspiriše na razmišljanja, ali je možda to uloga u seriji "Jutro će promeniti sve". Pre svega zbog toga što se kao mlada osoba prepoznajem u toj priči. Svi likovi u toj seriji, pogotovo noseći, otvaraju brojna pitanja i pokreću mnogo nivoa razmišljanja o životu danas, o shvatanju sebe i okoline, a sve to uključujući šarm i duh naše generacije. Mislim da nam fali još projekata gde su mladi ljudi centralni likovi i gde muški i ženski likovi imaju jednak prostor.

Šta čini azbuku vašeg života? Šta vam budi svakodnevnu radost?

- To je pre svega moj pas Dante, koji se nalazi pod slovom "a", jer mora ujutru da se prošeta. Odnosno, moj dečko Vuk i Dante dele to slovo "a". Zatim moji prijatelji, tu sam i ja, jer sam poslednjih godina otkrila važnost svih malih radosti i pažnje koje sebi treba da poklonimo da bi nam bilo lepše, lakše i udobnije u našoj koži i u ovom svetu. Gluma pod "z", kada me neka uloga zaludi i zanese. Takođe, šivenje i heklanje. U tome sam se baš pronašla. To me na najbolji način okupira, inspiriše, zato što mogu da izrazim kreativnost u svojoj dnevnoj sobi kad god mi se to radi. Ima tu još slova, ali da ne dužim sad.

Gluma nema fiksno radno vreme. Kako se sa time suočavate, i da li ponekad pomislite da vam je nešto od života uskratila?

- Sigurno, mada verovatno nema čoveka koji ne pomisli isto za svoj posao, čime god se bavio. S druge strane, svaki posao donosi priliku i mogućnost da slobodno vreme, kada ga imaš, koristiš na najbolji mogući način, a ja obožavam da učim nešto novo. I onda su meni ti slobodni trenuci dragoceni i zahvaljujući njima uspevam da kompenzujem potencijalnu krizu u periodima kad ne radim. U to vreme učim da šijem, heklam, učim jezike, uvek koristim te periode tako da vreme bude dobro utrošeno. Nema moje šetnje koja se ne završi u prodavnici materijala u koju svratim samo da kupim još nešto da završim suknju. U tome sam našla svoj balans. Naravno, mora da postoji i vreme za druženje, uživanje i odmor, koje mi je jednako važno.

GITARA UMESTO KLAVIRA

U JEDNOM intervjuu rekli ste da "note dolaze kada vam nestane reči". Da li i dalje klavir služi istoj svrsi, i koje su vam kompozicije omiljene?

- Trenutno nemam klavir u kući, i nemam ga već nekoliko godina, što mi je bolna tačka.

Planiram da ga nabavim, jer sam stvarno volela da ga sviram. Jedna od omiljenih kompozicija mi je "La comptine d'un autre t" Jana Tjersena iz filma "Amelija Pulen". U nedostatku klavira u doba karantina nabavila sam gitaru, sama sam učila i osnove sam savladala, ali za dalje bih već morala na časove.