ŽIVIMO U NEVIDLJIVIM KAVEZIMA: Vajar Rajko Popivoda o izložbi u Galeriji "B2", svetu koji luta opasnim lavirintima

- Dakle, godine 1958, u središtu Evrope. U prestonici Belgije i današnjoj prestonici Evropske unije - piše Pureševićeva.

A na postavci koja će trajati do 22. januara, obuhvatajući dela nastala u poslednje dve decenije, jedan od glavnih motiva je - kavez, koji se provlači kroz stvaralaštvo jednog od najuglednijih naših savremenih vajara, od studentskih dana.

- Veoma rano moje osećanje je bilo da svi mi živimo u nekoj vrsti kaveza - kaže Popivoda, čija dela se nalaze u javnim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu, i iza koga je 35 samostalnih izložbi.

- Kavez mi je, još od tada, metafora odnosa čoveka i društva. U njemu nas drže drugi, ali postoji i taj unutrašnji kavez, koji smo sami sebi nametnuli.

U poslednje vreme kavez je na Popivodinim radovima bezbojan, jer su postavljene nam granice, na prvi pogled - nevidljive. Ali, kako tvrdi, nekada su bile mnogo očiglednije, pa su kroz istoriju stvorene velike podele između takozvane zapadne civilizacije i ostatka sveta - Afrike, Južne Amerike, Azije...

- To civilizacijsko nerazumevanje dovodilo je do tragičnih situacija, od kojih su neke još prisutne - objašnjava autor, čiji su radovi podstaknuti i stradanjima ljudi koji se iseljavaju iz nesigurnih i ratom obuhvaćenih područja.

- Domovi su im razoreni i na svaki način pokušavaju da se domognu Evrope, tog "civilizovanog sveta", koji je u mnogo čemu doprineo njihovoj tragediji. Tu ih ne primaju blagonaklono, a njihov užas je i naš, jer smo mu svedoci.

Lavirint je kao i kavez, simbol često zastupljen u delima ovog umetnika:

- Znamo ga iz mitologije kao strašni prostor u kome se gubi glava, ali je i metafora života, zato što smo uvek u prilici da biramo, čega bi trebalo da budemo svesni.

Prolazak kroz lavirint nije samo stvar slučajnosti, već i odluka kojim će se putem krenuti dalje.

Arijadninu nit, koja čoveka provodi kroz taj lavirint sadašnjice, prema mišljenju sagovorika treba tražiti u očuvanju prirode:

- Brigu za njen opstanak ne bi trebalo zanemarivati, bez obzira na sva politička i druga pitanja i tešku globalnu krizu u kojoj se nalazimo. Priroda je drastično ugrožena i šalje sve moguće signale da nešto preduzmemo - smatra umetnik, dodajući da jedino tako možemo da "umaknemo" novim minotaurima, među kojima su i oni okom nevidljivi.

- I korona je neka vrsta opomene za razumnije, racionalnije, poštenije ponašanje čoveka prema prirodi. Takva spoznaja i promena ponašanja mogli bi da budu zamajac preporoda.
Uzrocima udesa koji je snašao čovečanstvo, umetnik se bavio i u seriji radova "Sedam smrtnih grehova":

- Svet smo izvrnuli kada smo osnovne ljudske norme gurnuli u stranu, kada je greh relativizovan, kada je postao gotovo pozitivna osobina - zaključuje Popivoda, čiji radovi u likovnom smislu, s jedne strane teže pročišćenoj, minimalističkoj, apstraktnoj formi, a sa druge neguju nagoveštaje figurativnosti, u čemu vajar vidi vezanost za ono što je ljudsko.

Evropa i granice

NA pitanje koliko je Evropa i nama postavila granicu, da li i nas tretira kao "treći svet", umetnik odgovara:

- Nemam sumnju da smo deo Evrope, kada su u pitanju zajedničke vrednosti. Makar one bile i licemerne, verujem u njihovu univerzalnost. Ali i za nas postoji granica, jer su posredi političke igre i manipulacije. Činjenica je da ni mi nismo neke velike sreće, jer su već decenijama ovde neka previranja, nikako da se stabilizujemo i izađemo na liniju koja bi nam omogućila kontinuirani razvoj.