DA LI SE SEĆAŠ MORAVE? Milena Maksimović Kovačević o decentralizaciji likovne scene, autizmu većih centara, "prepoznavanju"

Ovo za naš list tvrdi Milena Maksimović Kovačević, naša ugledna grafičarka, koja je svojim životom i stvaralaštvom spojila Kruševac i Beograd i jedna je od 12 učesnika regionalnog projekta "Prepoznavanje" (ušao u svoj peti ciklus rezidencijalnim boravkom u Vrnjačkoj Banji i Kraljevu, 2020), sa ciljem da umreži autore iz sredina koje nisu poslovični centri umetničkih dešavanja.

- Ovaj projekat, sam njegov koncept, uspeva da traje gotovo dve decenije, kroz povezivanje, prvo kustosa, pa institucija, pa umetnika koje predstavljaju i na kraju svih nas međusobno - objašnjava umetnica, koja je u okviru "Prepoznavanja" zastupala rodni grad, u kome će ova grupna izložba u Umetničkoj galeriji trajati do 27. januara.

Postavka je, tvrdi naša sagovornica, rezultat jednogodišnjeg zajedničkog procesa:

- Kustosi prvo pažljivo osluškuju i prate i biraju koga će zvati, onda se u toku rezidencijalnog boravka svi upoznajemo sa projektom, onima koji ga vode, institucijama koje predstavljaju, što otvara nova i bitna pitanja vezana za savremenu umetnost, ovaj trenutak i naše mesto u njemu. Godinu dana posle, u stalnoj korelaciji jedni sa drugima, dobijemo rezultat tog "prepoznavanja".

Izložba će biti predstavljena u šest gradova, a na pitanje da li je stavaralaštvo autora iz manjih mesta dovoljno vidljivo van njihovih sredina, umetnica kaže:

- Ne mogu da budem objektivna jer već skoro trideset godina živim i radim u Beogradu, a i većina učesnika je samo rođenjem ili poslom vezana za grad koji predstavlja, što nam zapravo daje odgovor - ne, nije dovoljno vidljivo. Zato je ovo dragoceno iskustvo, to što smo se izmešali, izmestili i prepoznali zahvaljujući ovom projektu, jer jedni za druge verovatno ne bismo ni znali, osim možda putem interneta. To dovoljno govori i o hermetičnosti i nepristupačnosti konkretno beogradske scene (govorim o njoj jer je poznajem) i nevidljivosti onoga što se dešava van nje, kao i o potrebi da se stvari kreću i pomeraju van tih nekoliko centara, koji se često ponašaju autistično i samoživo. Da ne govorim o umetnicima, pojedinačno, koji zatvoreni u ateljeima retko imaju interakciju sa kolegama, naročito u uslovima u kojima sada živimo zbog pandemije.

Radovi koje je izložila, a na kojima su predstavljeni Odisejeva Itaka i naša Morava, za sagovornicu su svojevrsni nagli iskorak iz figuracije, lični beg, ali kroz opšti, pa i mitski narativ. Reč je o početku novog ciklusa, radnog naziva "Husker du" (u prevodu sa norveškog: Da li se sećaš?):

- Taj naziv je odabran kao izraz koji nije opšte razumljiv jer je na skadinavskom jeziku, osim poznavaocima pank scene ili ljubiteljima istoimene društvene igre memorije. Moja je lična asocijacija je u domenu opšteg mesta, na način na koji je "Amarkord", recimo link na sećanje, odnosno pamćenje. To su akumulirani predeli koji izranjaju iz moje podsvesti, mesta koja sam videla, sanjala ili sam ih putem raznih drugih kanala (književnosti, muzike, filma) upoznala i doživela kao svoje, važne, bliske. Arhetipsko sećanje ili dežavi kao motiv mi ostavlja mogućnost da u budućim radovima proširim polje istraživanja na mesta na kojima nisam ni bila, što doživljavam kao lično oslobađanje.

Postupak rada u slojevima, sa dosta prolaza, ponavljanje, pomeranje i dupliranje pojedinih kadrova, je standardni postupak u štampi ove autorke.

- To nije baš čist grafičarski postupak, ali meni to zaista nije više važno - priznaje Milena Maksimović Kovačević.

- Grafiku koristim kao bilo koju drugi medij da dobijem ono što želim. Spajanjem više manjih formata dobijam mogućnost da povećam format, kao i da na više načina koristim matricu. Linearni crtež koji često koristim kao poslednji, završni sloj preuzet je iz nekih prethodnih radova, u ovom slučaju novorođenčad i Đotovi anđeli nemaju naročitu bitnu asocijativnu vrednost, već su više u funkciji likovnog i povezivanja, spajanja delova u celinu, neke moje lične igre.

Tri države, šest institucija, 12 autora

PROJEKAT "Prepoznavanje 5" realizuje šest institucija iz tri zemlje regiona: Umetnička galerija - Narodni muzej Kruševac, Galerija savremene likovne umetnosti Niš, Umetnička galerija "Nadežda Petrović" iz Čačka, Narodni muzej Kraljevo (Srbija), Centar za savremenu umetnost iz Podgorice (Crna Gora) i Umetnička galerija "Nikola Petrov" iz Vidina (Bugarska). Učsnici su Nenad Dimitrijević, Jelena Šalinić Terzić (Kraljevo), Milena Maksimović Kovačević, Milka Žunjanin (Kruševac), Teodora Vojinović, Marko Jozović (Čačak), Nikola Marković, Miljan Nedeljković (Niš), Svilen Stefanov, Bogdan Aleksandrov (Bugarska), Tijana Vujović, Zoran Živković (Crna Gora).