PROTIV DUHA EVROCENTRIZMA: Reč prilikom primanja Ordena Zlatnog stepena kojim je Danila Kiša odlikovala Mađarska 1978. godine

Weltliteratur, shvaćena geteovski, može se, dakle, u prvom redu smatrati, na praktičnom planu, nekom vrstom korekcije sopstvenih vrednosti, a po principu poređenja. U tom smislu, kako to zapaža Etijamble, "Geteova egzaltacija svetskom literaturom u prvom je redu implicitna osuda nemačkog nacionalizma i, o istom trošku, svakog nacionalizma".

A to što je taj pojam Weltliteratur podrazumevao i podrazumeva još i danas samo literature velikih naroda ili velikih jezika i što je taj pojam "Svetske literature" ostao do dana današnjeg nekom vrstom duhovnog kolonijalizma i strogog evrocentrizma, za to Gete nije nimalo kriv, a nije ovde trenutak da istražujemo sve uzroke tog i takvog stanja koje traje evo do danas. Već pomenuti Etijambl, koga ovde parafraziram (i koji je, mada Francuz, jedan od najvatrenijih protivnika evrocentrizma), pita se, svestan širine, vrednosti i drevnosti drugih literatura: a šta je, gospodo, sa sanskritskom, kineskom, japanskom, bengalskom, iranskom, arapskom literaturom? I šta je sa grčkom i još nekim literaturama koje ovde preskačem? I pre nego što donesem neke zaključke u vezi sa svim ovim, dozvolite mi da navedem još jedan podatak. U anketi koju je izvršio Rejmon Keno godine 1956, a pod naslovom "Za jednu idealnu biblioteku", gde je figuriralo nekih 3.500 naslova, dobili smo jednu listu od sto naslova na čijem čelu stoje Šekspir i Biblija, a zatim odmah Prust. Sve u svemu, 60 francuskih i 39 inostranih pisaca, od čega 9 engleskih i američkih, 8 grčkih, po 6 nemačkih i ruskih, 4 latinska i 3 pisca španskog jezika, dok je po jedan naslov pripao arapskim, danskim, hebrejskim i italijanskim piscima.

Završavam ovo malo statističko izlaganje zaključcima koji se nužno nameću: prvo, evrocentrizam je još uvek, uprkos izvesnim pomeranjima u vavilonskoj pometnji jezika, još jednako vladajući oblik duhovnog stava i mišljenja; pod dva: taj evrocentrizam je ograničen uglavnom na literature velikih jezika i naroda, i pod tri: taj i takav stav i odnos moramo prihvatiti kao jednu empirijsku činjenicu protiv koje se ne možemo boriti samo frazama o pravu malih naroda na ravnopravno učešće u porodici velikih, nego samo, i u prvom redu, sopstvenim proveravanjem, hoću da kažem: proveravanjem sopstvenih vrednosti, jer u protivnom, ako tražimo svoje mesto pod suncem samo na osnovu takozvanog legitimnog prava, ostaćemo tamo gde smo i dosad bili: u zapećku.

Obaveza je nas pisaca i prevodilaca malih naroda i malih jezika da se borimo za svoj prestiž, za svoje mesto pod suncem, stalnim nastojanjem da pružimo svetu ono što je kod nas najbolje i to damo u najboljoj mogućnoj formi, i da ne očekujemo od belog sveta da se prema nama odnosi drugačije nego što se mi sami odnosimo jedni prema drugima. Želim da budem dobro shvaćen: ja se ovde ne zalažem da se uvrstimo među velike, među istorijom i sudbinom, i slučajem, srećnije literature po svaku cenu, nego upravo odabirom, nego upravo geteovskim korrigieren, i sa samosvešću da smo i mi, i to s punim pravom, deo evropske kulture, dakle i Weltliteratur. Tako će se u nekoj budućoj "idealnoj biblioteci" možda naći i imena nekih naših, jugoslovenskih pisaca, Krleže, Andrića ili Crnjanskog, a umesto Apolinerovih Alkohola, ili uz njih, da ne kažem iznad njih, stajaće možda Nove pesme Endrea Adija, tog sjajnog pesnika ovih naših strana, tog pesnika Podunavlja.

A sve dotle, mi pisci i prevodioci malih jezika trebalo bi da svojatamo bašlarovsku formulu: "Moja idealna biblioteka u prvom redu je otvorena biblioteka". Što će reći bez predrasuda u odnosu na nacije, države i jezike. 

(Iz knjige Danila Kiša "Iz prepiske", priredila Mirjana Miočinović, "Arhipelag")