PRKOŠENJE BOGOVIMA: Šta je moglo više fascinirati klinca iz niške Šinter male

Naravno, izabrana dela druga Tita bila su upadljivo plava i upadljivo obimna. I jasno se videlo, po teksturi kožnih korica i sloju prašine na hrbatu, da nikada niko nije otvorio nijednu od knjiga.

Branko Miljković znatiželjno je razgledao biblioteku u redakciji časopisa u kome su mu objavljene prve pesme kada je došao u Beograd. Iza njega, na kancelarijskom stolu na kome su bili uredno složeni rukopisi i druga hartija, sedela je drugarica Milica Nikolić u elegantnom kompletu sivozelene boje. Kao stražar u rezidenciji predsednika. Samo što, slutio je Branko, jugoslovenska armija sigurno nije imala vojnika sa tako lepim nogama.

Šta je moglo više fascinirati klinca iz niške Šinter male nego ta elegantna mešavina obrazovanja, bogomdane lepote i građanskog porekla i pedigrea koji su se spajali u toj ženi kao što se pokreti kistom spajaju u savršenu sliku? S tim što Veliki Umetnik, onaj u koga Branko i jeste i nije verovao, očigledno nije žalio ni truda ni talenta kada je imao naum da samo za njega stvori ovu savršenu ženu.

Kojoj on sad stoji okrenut leđima.

Jer se pomalo plaši da je pogleda. Ne zato što je više od deceniju starija od njega, ne zato što njena lepota prosto opčinjava, ni zbog mirisa njenog parfema i kože, već zato što zna kako se drugarica Nikolić ljubi.

Učinili su to jednom. Prilikom proslave Dana Republike prošle godine, kada su oboje malo popili. Dobro, ona manje, a on više. Od tada, taj čudni strah ga stalno prožima, i kada sede jedno do drugog i zajedno prevode ruske klasike, i kada mu ona priča o predratnom Beogradu, i kada samo ćute, zureći jedno u drugo...

Strah da će opet poželeti da je poljubi.

Strah da će ona možda poželeti isto.

Strah. Da li on može biti i ljubav?

Branko odagna ovu neugodnu misao, uze jednu knjigu sa police i poče da razgleda korice oko kojih je bio savijen zaštitni omot.

"Dast džeket", reče zamišljeno.

"Nešto ste rekli, druže Miljkoviću?", upita Milica.

"Tako Amerikanci zovu ove omote za knjige."

"Da. Čula sam da ste se učlanili u Američku čitaonicu. Ali možete da se pohvalite, slobodno..."

Na korici knjige je dominirala sivomaslinasta boja Miličine suknje. Tu su bila i dva gola drveta, drečavo crvene boje, iza njih, predgrađe, nekoliko belih zgrada ravnih krovova, iznad njih - mrak. I dva tri paperjasta bela oblaka. Branko je odmah prepoznao rad Miće Popovića.

Naslov knjige bio je "David lutalica", autor je Žika Lazić.

Knjiga je izašla u izdanju "Kosmosa", a u ediciji "Jugoslovenski romani". Biografska crtica na levoj klapni predstavljala je autora kao studenta filozofije u Beogradu koji je počeo da objavljuje još 1952. po časopisima i listovima, da bi sve to krunisala knjiga pripovedaka "Putem pored reke". Sada i roman. Žika nije gubio vreme. Za razliku od njega čija dva rukopisa su još uvek čamila u redakcijama izdavača čekajući da im se smiluje neki od urednika.

"Kad je ovo izašlo iz štampe?", upita Branko.

"Pre neki dan", reče Milica.

"Žika mi nije ništa rekao."

"On je skroman momak... Da ste vi bili na njegovom mestu, rastrubili biste po celom Beogradu."

"Skromnost je vrlina kad drugih vrlina nema."

"Mislite da vaš prijatelj nema vrlina?"

"Ne... Naravno da ne mislim tako. Samo..."

"Samo ste ozlojeđeni što vam nije još poklonio knjigu."

"Nisam ni to."

"Nego šta?"

"Nije mi jasno... Kako neko može da izda roman za Savez gluvih Jugoslavije?"

"Zaboga, Branko... Biblioteka 'Jugoslovenski romani' je jedna od najprestižnijih u zemlji."

Branko okrenu knjigu da pogleda spisak već objavljenih naslova koji je bio štampan na desnoj klapni.

Milica to primeti, pa poče da nabraja autore.

"Konstantinović..."

"Dosadno. Preambiciozno."

"Mladen Oljača..."

"Morbidno. Nedorečeno."

"Bora Ćosić..."

"Sirovo... nedorađeno..."

"Boris Pahor..."

"Nikad čuo za njega."

"Novak Simić..."

"Ni za njega..."

"Ferdo Kozak..."

"Zar njemu nije pravo ime Ferdinand?"

"Mira Alečković..."

"Ona piše romane?"

"Niste čitali 'Zašto grdiš reku'?"

"Lišio sam sebe tog zadovoljstva, priznajem..."

"Ima li nešto što vam se dopalo?"

"'Zimsko ljetovanje' od Vladana Desnice."

Branko vrati knjigu nazad na policu pa krenu da uzme zbirku pesama Volta Vitmena.

"Pre nego što pozajmite neku knjigu...", oglasi se Milica. "Postarajte se da vratite one koje ste već uzeli."

"Onda neću da imam povod da dolazim ovde."

"A naše prevođenje?"

"I to je jedan od razloga..."

"Vama uvek treba razlog?"

Branko se okrenu i pogledi im se sretoše.

Milica se osmehivala.

Zaustio je nešto da kaže, ali ona podiže belu kovertu sa stola.

"Evo još nečega..."

"Za mene?"

"Da. Poslali su na redakciju."

"Šta je to?"

"Poziv na Treći jugoslovenski festival poezije. U Ohridu. Sledećeg meseca."

"Festival? Zar vam se ne čini, lepa moja, da reči festival i poezija ne idu u istu rečenicu?"

"A zašto ne bi išle?"

"Festivali su u stvari religijske proslave... A religija je opijum za narod, je l' tako? Onda... festivali se održavaju u slavu bogova..."

"Ili Boga."

"Tako je. Mada su u starom Rimu i još starijoj Grčkoj takve manifestacije, sem što su pravljenje da bi se dodvoravalo bogovima, imale i svojevrsni politički značaj."

"Mislite da će u ovom što se organizuje u Ohridu biti politike?"

"Eh, mila moja... Politika je svud."

"Čak i u poeziji?"

"U poeziji je najviše."

"Nisam baš tako sigurna..."

"Milice, vi uvek izbegavate sa mnom da pričate o politici..."

"Zato što je politika dosadna, dragi Branko."

"Ali i politika je život. Naročito u jednopartijskoj zemlji. Gde je jedan političar... Onaj na vrhu... Bog. A mi ostali - pučina grdna koja svakog dana pravi festivale njemu u čast... I za njegovo... hm... Zadovoljenje."

"I to kaže pesnik koji je napisao pesmu o Titu?"

"Možda to nije dobar potez za umetnika... ali za političara..."

"Vi niste političar."

"Ne, ja sam nešto kao glas sa dna kace."

"Ma nemoj?"

"Da. Vidite, draga, problem sa ovim našim socijalizmom jeste to što umetnik, književnik naročito... pogotovo ako je pesnik... on mora da prođe kroz taj proces društvene inicijacije. Država mora da ga usvoji."

"Usvoji?"

"Tako je. Kao što hraniteljska porodica usvaja neko ratno siroče. I da od njega napravi Druga Pisca. Drug Pisac je primer ostalima, društveno koristan i odgovoran pojedinac i o koncu - dobar komunista. To jest - dobar vernik. Ta njegova posvećenost bogovima... Bogu... Uvek je bivala nagrađena. Privilegijama, novcem, sinekurama, sabranim delima... Tako vlast pokazuje proleterijatu i ostaloj rulji da su najumniji i najtalentovaniji ljudi u ovoj zemlji uz nju. A kako onda može da bude loša vlast koju podržavaju jedan Andrić i Krleža? Ne može, je l' tako?"

"Ne može."

"Eto, vidite..."

"Branko..."

"Da."

"Vi želite da postanete Drug Pisac?"

"Nisam siguran da me žele baš ovakvog..."

"Kakvog?"

"Ovakog kakav jesam... Od mene ne može biti dobar drug."

"Sigurni ste?"

"Apsolutno", reče Branko, malo se zamisli, pa nastavi. "Svejedno... Oni će probati da me promene, ja im neću dati. I iz te kolizije, tog trvenja... Sudara države i pojedinca... Rađa se iskra... Iz iskre se rađa vatra. A vatra... To je ono što čovečanstvu najviše treba."

"Vi ste, znači, taj Prometej?"

"Prometej? Nisam baš siguran... Nešto ne vidim sebe za deset godina kako visim prikovan za stenu dok se neka ptičurina gosti mojoj džigericom."

"Nemojte da ste tako sumorni... To je samo metafora."

Branko se zamisli, lice mu postade tvrdo, oči zaiskriše nekim tamnim plamenom.

"Ne", reče. "To nije metafora. To je istina. To je ishodište, cilj, smisao svega..."

"Život u večnim mukama?"

"Ne", odlučno će Branko. "Prkošenje bogovima."

"Bogu?"

"I njemu."

"U Ohridu će biti i Florika Štefan."

"Stvarno?"

"I drugi vaši prijatelji i kolege pesnici..."

"Divno. To, opet ne umenjaje politički značaj te manifestacije."

"Vi opet o politici."

"U našoj samoupravnoj zajednici svako zna svoje mesto, gospođo Nikolić... Čak i umetnici. Ivo Andrić piše o značaju železnice, Skender Kulenović govori na otvaranju rudnika... Čujem čak i da je u jamu sišao... S rudarima... Moje mlade kolege recituju svoje stihove radnicima na izgradnji auto-puta..."

"I vas su zvali."

"Trebalo je da idem."

"Pa što niste?"

"Zapio sam se s nekim mojim Nišlijama u 'Ustanku'... Posle smo pevali četničke pesme."

"Četničke?"

"Aha... Ja mnogo volim onu Nad Kraljevom živa vatra seva... Ona je najlepša."

Milica poče da se kikoće.

"Šta?", bio je skoro pa uvređen Branko. "Ne verujete mi?"

"Ne verujem ja vama ništa."

"Tako i treba. Umetnici su najveći lažovi na svetu."

"Takvi kao vi - naročito."

"Kao ja?"

"Da. Mangupi."

"Sviđaju vam se mangupi?"

"Da. Samo..."

"Šta?"

"Problem sa mangupima je..."

"Da čujem."

"To što mogu da ti se sviđaju... Da te nasmeju, zabave... Odvedu u šetnju po Kalemegdanu i kupe ti pečeno kestenje... Mogu da ti čitaju poeziju na francuskom... Da tumače Majakovskog, oštroumno, duboko... I zadive te na svaki drugi način... Samo..."

"Samo?"

"Mangupa nikad ne možeš da voliš."

"Jeste li sigurni?"

"U tome je i nevolja, Branko... Nisam." 

(Odlomak iz rukopisa romana u nastajanju "Zvezda nad prazninom")