TEŠKO JE PONEKAD SVARITI NAŠU STVARNOST: Pesnik Dejan Aleksić, o romanu "Petlja", dodirima proze i poezije, izdavaštvu

Kritika je prvi roman uglednog i višestruko nagrađivanog pesnika i dečjeg pisca, koji je objavila "Laguna", ocenila kao iznenađujuće osveženje na savremenoj domaćoj sceni i snažnu i uzbudljivu priču o lavirintu skučenih životnih izbora. Roman "Petlja" nedavno je predstavljen u Kraljevu, gde Aleksić živi i radi kao glavni i odgovorni urednik izdavačke delatnosti Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani" i edicije "Povelja".

- Ako bih hteo da se našalim, rekao bih da je roman rezultat autosubverzije - kaže Aleksić za "Novosti". - Naime, u mojim stvaralačkim planovima nekada nije bilo stavke koja bi glasila: napisati roman. Činjenica da sam ga napisao izraz je tipičnog podrivanja sopstvenih imperativa i priželjkivanja. Ali nisam priželjkivao ni da tri petine života proživim u ludilu urušenog društva, a to mi se ipak desilo i događa se još uvek. Otuda i ideja da napišem roman "Petlja".

Da li vam je za pisanje prvog proznog dela bila potrebna petlja?

- Volim da mislim kako je moja istraživačka strast u književnom stvaranju pomalo kolumbovske prirode: katkad se upustim u neistraženo područje, a želja da saznam na šta ću tamo naići veća je i silovitija od straha da ću propasti. U predeo pripovedačkog umeća ušao sam kao uveliko formiran pesnik, sa solidnim iskustvom. I znao sam odmah da se tim za mene novim prostorom ne smem kretati nošen preteranim samopouzdanjem i s konkvistadorskom gordošću - da ostanem na tragu alegorije s Kolumbom. Rad na romanu planirao sam kao veštinu postizanja pogodne razmere muke, posvećenosti i zadovoljstva. Šta god da je preteglo, ne bi valjalo. Od previše muke presedne vam posao, suviše posvećenosti zna da zavara i odvede u slepilo, a višak zadovoljstva podstakne sumnju u smisao.

Glavna junakinja Dina Poledica je mlada, buntovna, obrazovana žena razapeta između poljuljanih životnih stavova i traganja za ostvarenjem. Zašto ste pribegli ženskom liku?

- Najpre zato što sam želeo da prigušim sopstveni glas. Osim toga, učinilo mi se da će sama priča biti ubedljivija i potresnija ukoliko se ispriča iz perspektive ženskog lika. Mnogo je mog ličnog iskustva i nauka utkano u ovu prozu. Ali najmanje što sam želeo jeste da stvorim lik koji će biti, zapravo, rezonantna kutija za reprodukciju mojih tonova. Tačno je da Dina Poledica kroz sopstveni solilokvijum plasira stavove vrlo bliske mojima, ali kako sam odmicao s tekstom i kako je on dobijao na složenosti, postajao sam sve svesniji neobične zakonitosti pripovedanja po kojoj lik, ako su osnove za njegov razvoj dobro postavljene u pripovednom postupku, počinje da živi nezavisno od autora. Vrlo je uzbudljiv trenutak u kojem se to oseti i prepozna.

Pojedini kritičari su Dinu uporedili sa Verterom. U čemu je sličnost između ova dva književna lika?

- Dina je, kako sama za sebe kaže, osoba s kvarom. Taj kvar vidi se i razume samo u određenom kontekstu, u konkretnom odnosu s opštim etičkim i vrednosnim normama nametnutim društvenim ustrojstvom, ali i mnogo čime drugim. Kao obrazovana osoba vrlo istančanog smisla za analitički odnos prema stvarima i pojavama, s jedne, i osetljivih receptora za prepoznavanje nepravde, s druge strane, ona je na svoj unutrašnji život neminovno navukla sumrak verterovske tragike. Potraga za pravom merom sopstvenog pristajanja na svet kakav jeste, jedan je od ključnih generatora čovekove sumnje. Želeo sam istaći da konstanta Dininih sumnji ima izvesnu univerzalnost, a da su vreme i prostor u kojima se ona formirala kao ličnost samo dekor, dovoljno uticajan da u individui proizvede buntovničku narav.

Koliko je ličnog iskustva implementirano u knjigu?

- Ideja za ovaj roman, zapravo, i jeste pokrenuta iz tačaka mog unutrašnjeg bolnog iskustva. To je nasleđe traumatičnog formiranja mladog čoveka u društvu obeleženom višedecenijskim anomalijama, kolektivnim psihozama, poremećajem vrednosnog sistema i dezorijentacijom. I sam sam jedan od takvih. Kako već rekoh, većina mog dosadašnjeg života protekla je pod senkom takve stvarnosti.

Kroz knjigu se na više mesta provlači poezija Novice Tadića, čak je i jedan od mota ove knjige deo njegove pesme "Dunavski kej".

- Nema među našim savremenim pesnicima mnogo onih koji su na takav način artikulisali unutrašnje užase modernog čoveka. Za osetljivu, misleću ljudsku prirodu današnji svet je šareni pandemonijum, galerija varljivih slika i zavodljivih zvukova iza kojih zeva ždrelo besmisla. Poezija je jedan od načina da se opsene razobliče, da se prozre u stvarnost iza stvarnosti. Čak i kada ima rezignantan ton, a najčešće ima, otvara nam prostor istine - dakle, očuvava nam dostojanstvo mišljenja i donosi spokoj.

Neobična je kompozicija romana, od naziva poglavlja, do njihove povezanosti...

- Rekao bih da ovaj roman obeležava mešavina tipoloških svojstava - to je pomalo bildungs roman, ali je istovremeno pisan kao ispovedna reminiscencija iz prvog lica, pa se, u skladu s tim, može okarakterisati i kao roman karaktera. Takođe, mogu se naći elementi krimi romana, ali i male esejističke deonice. Ali ne bi bilo greška reći i da je roman donekle defabuliziran. Kada je reč o kompoziciji, plan mi je bio da se njome podražava sistematizacija haotičnih fragmenata intimne prošlosti glavne junakinje. Otuda, sasvim opravdano, utisak da je korišćen postupak montaže.

Sa novim književnim iskustvom, gde vidite sebe u budućnosti? Da li kao pesnika, dečjeg pisca ili kao prozaistu?

- Već godinama stvaram na nekoliko književnih planova: poezija, drama, književnost za decu. Roman mi je posve nova oblast. "Petlja" je, dakle, roman prvenac. Uopšte, otkada pišem odlikovala me je potreba da svoj stvaralački potencijal iskušavam na više književnih planova. Komične konfuzije u glavi, izazvane takvom polivalencijom, gledam da okrenem u svoju korist. Ne pitajte me kako to radim. U jedno ne sumnjam: dominantan prostor mog izraza ostaće poezija. To je neka vrsta duhovne i stvaralačke zavičajnosti.

"Povelja" je u poslednjih četvrt veka postala važna izdavačka adresa.

- Sam časopis je jedan od retkih koji uspeva da se održi, čuvajući kvalitet svog sadržaja i moderan likovni identitet. Tako je i sa našom književnom produkcijom. Mi smo izdavačka delatnost biblioteke i zahvaljujući tome ne strepimo preterano nad egzistencijalnim pitanjima. Finansiramo se iz budžeta Grada i, delom, iz projekata kod različitih fondova, od kojih posebno treba istaći Ministarstvo kulture i informisanja. Jezikom tržišne logike, ali uz dozu zdrave ironije, mogu reći da je "Povelja" postala neka vrsta kulturnog brenda, a posebna vrednost dolazi iz činjenice da taj brend nije prestonički.

I, na kraju, da li je za život kakav ovde živimo, potrebno imati petlju?

- I petlju i snažan stomak. Teško je ponekad svariti našu stvarnost. Nije jednostavno ni pronalaziti rešenja. Najlakše je prilagoditi se, evoluirati. Samo što tada sebi moramo postaviti pitanje: jesmo li to zaista mi?

UBOGI POSTTRANZICIJSKI ŽIVOT

Kako vam danas izgleda Kraljevo?

- Kao i većina gradova te veličine i takvih karakteristika, Kraljevo živi svoj ubogi posttranzicijski život, nadajući se boljim vremenima. A bolja vremena su, naravno, apstraktna vrednost zatočena u otrcanoj sintagmi. Pravi život je u malim vremenskim jedinicama i u detaljima. Znak progresivne i empatične društvene zajednice je kad vidite da se javni interes prelama kroz sistem potreba običnog čoveka. Sve drugo je demagogija. Mala ilustracija, iz mog neposrednog okruženja: živim nadomak ulice, dugačke sto metara, koja se rekonstruiše već tri meseca, a taj poduhvat trajaće sigurno do proleća. Nedavno sam pomogao starici od osamdeset godina, stanarki iz tog kraja, da pređe preko blatnjavog gradilišta, zaobiđe cevi, kratere, kablove, mašine kako bi mogla da se dokopa vlastitog dvorišta. Pola godine, svakog dana, njoj je odlazak u jednostavnu kupovinu pitanje sudbinskog rizika.